ДРУШТВО

ДРУШТВО, скупина већег броја међусобно повезаних јединки, тј. људском свешћу обдарених бића која заједно живе, делују једни на друге и на своје природно и културно окружење. Људско д. се схвата на више начина: као скуп појединаца повезаних неким међусобним односима; као шира целина коју чини више група, установа и организација (глобално д.); као посебно удружење интересно (привредно, професионално, политички, културно) повезаних људи. У социологији д. је основни појам (категорија), а обично се схвата као једна релативно уређена и трајна (структурисана) скупина друштвених појава, тј. као целина друштвених деловања и понашања, друштвених односа, друштвених група, организација и установа. Друштвена појава је свако деловање и понашање појединаца или група које је непосредно или посредно повезано с деловањем и понашањем других појединаца и група. Састоји се од три елемента: деловања и понашања појединаца и група; односа између појединаца и група; и творевина које настану њиховим међусобним или заједничким деловањем. То је један од најопштијих појмова који се у социологији често узима као полазна категорија. Друштвеност је специфичан људски однос човека према човеку и једне групе људи према другој групи или према појединцима. То је пре свега духовна наклоност или одбојност једног човека према другоме, једне групе људи према другој, унутарње стање неке људске заједнице која се духовно и симболички одређује према природним и друштвеним условима своје егзистенције, укључујући и однос према самима себи и према својој прошлости, садашњости и будућности. Друштвени однос је начин или облик повезивања појединаца и група приликом узајамног деловања једних на друге или приликом заједничког деловања на природу, д. или на себе саме. Према садржају друштвени односи, као и процеси, могу бити економски (својински), политички, правни; према облику могу бити неформални и формални, у знаку сарадње или сукоба, надређености или подређености и сл. Друштвено деловање (социјална акција) најелементарнија је друштвена појава и зато од њега полази највећи број социолога кад одређују основни појам из којег аналитички изводе све остале и тако граде систем социолошких категорија. У том смислу друштвено деловање и јесте најважнија друштвена појава, која може да буде схваћена на два начина: на активан начин, као сврсисходна друштвена акција и тада се означава као друштвени процес; више на пасиван начин, као сврсисходна друштвена реакција, кад се означава као друштвено понашање. Друштвени процес је низ повезаних (спонтаних или организованих) друштвених деловања која су оријентисана у истом правцу: некад су изазвана истим узроцима, некад су усмерена ка истом циљу, а некад су различити подстицаји и тежње појединаца и група на противречан начин испреплетени. Друштвени процеси се према садржају деле на економске (производња, расподела, размена, потрошња), политичке (управљање, владање, руковођење), културне (симболичка комуникација, веровање, сазнавање, уметничко стваралаштво). Друштвена творевина је резултат таквих процеса и скуп устаљених односа. Најважније друштвене творевине су групе, установе и организације које се разликују према величини, трајности, начину унутрашње организованости и својим друштвеним функцијама. Анализoм структуре друштвеног деловања обично се одговара на следећа питања: Ко делује? Друштвени актери су појединци и групе као свесна људска бића. Зашто се делује? Потребе (природне и духовне) покрећу људе на деловање и чине основу људске мотивације. Чиме се делује? Предмети практично омогућују, а средства технички одређују начин друштвеног рада, комуникације и целокупну организацију друштвеног живота људи у разним историјским епохама. Куда је усмерено деловање? Интереси (лични, приватни и јавни) усмеравају д. тако што се испољавају као тежња или настојање појединаца или група да потпуније од других задовоље своје различите потребе и пре других досегну пожељне циљеве, приоритетним задобијањем ограничених добара. Чему стреми деловање? Вредности*,* као субјективна процена објективног значаја човековог окружења, одређују пожељне циљеве и унутрашњу сврху друштвеног деловања и тако га људски осмишљавају. Како је организовано и уређено деловање? Док вредности одређују циљеве (шта), норме одређују начин како треба деловати да би се остварили пожељни и одабрани циљеви. Норме као неписана (обичаји и морал) и као писана (правна) правила, уређују деловање и понашање људи и чине основу неформалне и формалне друштвене организације. Заједно са вредностима, чине културне обрасце*,* као духовне друштвене творевине које осмишљавају, усмеравају и уређују деловање и понашање људи на свим пољима њиховог живота -- од породице и локалне заједнице, па све до глобалног д.

Глобално д. је функционално самостална (аутономна) и релативно стабилна, хијерархијски организована целина друштвених деловања и односа појединаца и група, која је историјски формирана њиховим заједничким животом на некој релативно већој територији. Функционално гледано, као најважнији елементи у структури глобалног друштвеног система истичу се економски, политички и културни процеси, њима одговарајући друштвени односи, кристализовани у исте такве групе, установе и организације које творе три основна функционална подручја (привреду, политику и културу) или три друштвена подсистема (привредни, политички и културни). Најважнији економски друштвени процес је производња (уз коју иде и њен функционални корелат -- потрошња). Будући да је за свеукупне економске процесе изузетно значајна техничко-технолошка основа производње, према променама те основе истичу се два велика модернизацијска таласа која се означавају као сложени друштвени процеси као што су индустријализација (коју прати урбанизација) и аутоматизација (кибернетизација, дигитализација). Најважнији економски односи су својински односи (власништво), који као институционализована форма производних односа не одређују пресудно само начин друштвене производње него и начин укупне друштвене расподеле, размене и потрошње, тзв. друштвено-економску репродукцију у целини. Најважније друштвено-економске творевине су економске установе као што су роба, новац и тржиште и економске организације (предузећа и друга пословна удружења). Свеукупност економских процеса, односа и творевина чини један важан функционални сегмент глобалног друштвеног система који се означава као економски (привредни) подсистем.

Најважнији политички процес је управљање (које се углавном састоји од владања, као активне, и потчињавања, као пасивне компоненте и одвија се у оквирима односа надређености и подређености). Најважнији политички односи су односи друштвене моћи (која би требало да буде легитимна) и политичке власти (која би морала да буде легална), а најважније политичке творевине су држава и право: држава као глобална политичка установа има врховну моћ (суверену власт) засновану на праву (отуда легалитет) и друштвено прихваћеном монополу силе (отуда легитимитет). У савременим друштвима на политичке процесе и односе утичу и неке специфичне и модерне политичке организације као што су политичке странке, политички покрети и невладине организације (НВО), а у извесном смислу и мас-медији. Свеукупност политичких процеса, односа и творевина чини други важан функционални сегмент глобалног друштвеног система који се означава као политичко-правни подсистем.

Најважнији културни процес је симболичка комуникација која се огледа у размени људског искуства (идеја, веровања, знања и практично стечених вештина) и његовог преношења од човека човеку и с генерације на генерацију посредством друштвено усвојених знакова (симбола) -- чије значење се разумева у датој друштвеној заједници и њеној култури. На ефективној симболичкој комуникацији развијају се сви други друштвено-културни процеси који су подједнако важни за сваког човека и за свако друштво -- као што су процеси социјализације (и персонализације), образовања (и васпитања), као и сложенији процеси акултурализације (и асимилације) посебних друштвених скупина и њихових култура. Најважнија културна друштвена творевина јесте језик, на којем почивају и све друге духовно-симболичке форме као што су религија, уметност, филозофија и наука. Одговарајући културни садржаји и форме (веровања, идеје, рационално-искуствена сазнања и различита колективна осећања) као друштвено-културни обрасци прате све друштвене процесе и односе (како економске, тако и политичке). У развијеним и сложеним друштвима настају и одговарајуће културне установе и организације (цркве, школе, научни институти, уметничке и друге установе) које омогућују да се културни процеси на систематски начин развијају и да као духовни садржаји људског друштвеног живота осмишљавају и уређују све друге друштвене процесе. Културне установе омогућују да се у оквиру неке друштвене заједнице успостави и очува ауторитет светог, доброг, истинитог, лепог и праведног -- без којег ниједно д. не може да опстане, а поготово да се развија. Онај значај који својина има у економским односима, а моћ и власт у политичким односима, у културној комуникацији имају односи ауторитета -- повезани с различитим угледом (престижом) друштвених актера који међусобно комуницирају. Свеукупност културних процеса, односа и творевина чини трећи важан функционални сегмент глобалног друштвеног система који се означава као културни подсистем или једноставније (а можда и тачније) -- као култура.

Култура, наиме, није обичан друштвени подсистем него је особени (духовни) људски и друштвени феномен који је специфичан по томе што истовремено изнутра прожима, али на известан начин (као својеврстан надсистем) духовно наткриљује не само економски и политички подсистем него интегрише целокупно друштво и просвећује човекову личност -- повезујући човека са човеком и појединца са д. У начелу, ове три врсте функција у сваком уређеном глобалном д. равноправне су и изразито комплементарне. Свака од ових функција је на свој начин важна и неопходна. Само краткорочно, нека од њих може да буде претпостављена другима. Дакле, нити могу опстати, а поготово се не могу развијати д. која запоставе своју биолошку и економску репродукцију, која остану без политичко‑правне и морално‑обичајне регулативе, као ни она која изгубе своју духовност и национални идентитет -- занемаре своју веру и обичаје, забораве ко су, одакле потичу и куда стреме. Зато се привреда, политика и култура сматрају неопходним функционалним подручјима сваког глобалног д. (→ Друштвена структура; Друштвена модернизација).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лукић, Социологија, Бг 1959; Група аутора, Теорије о друштву, Бг 1969; М. Поповић, Проблеми друштвене структуре, Бг 1974; М. Вебер, Привреда и друштво, Бг 1976; Т. В. Адорно, М. Хоркхајмер, Социолошке студије, Зг 1980; Х. Барнес, Увод у историју социологије, Бг 1982; Р. Лукић, М. Печујлић (ур.), Социолошки лексикон, Бг 1982; А. Р. Редклиф Браун, Структура и функција у примитивном друштву, Бг 1982; П. Бергер, Х. Келнер, Социологија у новом кључу, Ниш 1991; Р. Дарендорф, Hоmо Sociologicus, Ниш 1989; М. Хараламбос, Увод у социологију, Зг 1989; Т. Парсонс, Модерна друштва, Ниш 1992; Н. Луман, Друштвени системи, С. Карловци -- Н. Сад 2001; Е. Гиденс, Социологија, Бг 2003; М. Митровић, Социологија, Бг 2005.

М. Митровић