ДЕКЛИНАЦИЈА

ДЕКЛИНАЦИЈА (лат. declinatio: одступање, отклон), у ужем значењу и у традиционалној терминологији јесте промена именских речи по падежима, а у ширем значењу и по облицима за род и број. Ако би се прихватило гледиште да се реч д. односи само на промену по падежима, морало би се прихватити да именице имају једну д. у једнини, а другу у множини, а да придеви имају засебне д. за сваки род у једнини и множини. Уз то, ако би се термин д. односио само на промену по падежима, испоставило би се да не постоји посебан термин за промену у роду и броју.

У српском језику већина основних врста речи је променљива, тј. има морфолошку парадигму као скуп граматичких облика исте речи, а прилози су знатним делом непроменљиви, осим оних који имају степене поређења слично придевима, нпр. брзо -- брже, лепо -- лепше, тихо -- тише и сл. Парадигма, као укупност граматичких облика речи, јесте граматички образац речи, који је одређен комбинацијом врсте основе и врсте флексије, нпр. именице грађанин и грађанка имају различите д. У српском језику се поред термина парадигма често користи традиционални назив промена, који истиче различитост појединих облика исте парадигме.

Основне врсте речи се доста јасно разликују у погледу типичних промена. Парадигме именица, придева, заменица и бројева називају се д., док су за глаголе карактеристичне парадигме чији је назив конјугације. Неки глаголски облици (трпни придеви) такође имају д., нпр. написан, написаног, написаном... итд., а немају конјугацију. У српском језику се д. именица, и природом наставака у њима, и односом основе према наставцима, јасно разликују од д. придева (уп. леп дан, лепог дана, лепом дану итд.) иако и унутар именица и унутар придева постоје ужи и специфичнији деклинациони типови и њихови прелазни облици. Заменице и бројеви имају промене које су исте или које су сличне појединим именичким или придевским д., или су мешовитог типа. Особености појединих именичких д. зависе, с једне стране, од укупности и расподеле наставака, а с друге -- од укупности и расподеле творбених и морфолошки релевантних фонолошких особина именичких основа. На пример, облик номинатива једнине именице ученик разликује се од облика номинатива множине исте именице (ученици) не само наставком него и завршним сугласником основе.

Основне д. именица у српском језику издвајају се према роду и наставцима, при чему се обично прво гледа наставак у номинативу једнине. У савременом српском књижевном језику могу се, са становишта категорије рода, разликовати три општа типа именичких д. и већи број њихових потпарадигми и варијаната. Прву именичку д. имају именице које су мушког или средњег рода, нпр. студент, слово. Другу д. имају именице које су женског или мушког рода, нпр. риба, судија. Трећу д. имају именице искључиво женског рода које се завршавају на сугласник, нпр. вест. У зависности од критеријума класификације могуће су и другачије поделе.

Иако већина именичких д. обухвата и парадигму броја (једнина/множина), мањи део именица нема парадигму броја, него се употребљава само у једнини (нпр. космос) или само у множини (нпр. врата). Именичке парадигме разликују се и према томе да ли су наставци у њима типично именички (супстантивни) или нису. Супстантивни тип парадигме обухвата наставке и промене у основи који су карактеристични, пре свега, за именице, нпр. жена, жене, жени...; муж, мужа, мужу...; дете, детета, детету... и сл. Постоје и деклинацијске варијанте, које се међусобно разликују понеким наставком или нагласком (уп. у ген. мн. ноктију и ноката).

Адјективни тип парадигме обухвата наставке који су карактеристични пре свега за придеве. Таквих је именица у српском језику сразмерно мање, нпр. дежурни, пожарни, Бачка итд. Прелазак других врста речи (пре свега придева) у именице зове се супстантивација (поименичење). Неке именице постале од придева су супстантивацијом изгубиле адјективни тип д. па сада имају супстантивну д. (нпр. зло, зла, злу...), а неке именице које су постале од придева задржале су адјективни тип парадигме (нпр. посилни, посилног...). Многа словенска презимена у српском језику припадају адјективном типу парадигме, нпр. Конески, Словацки, Трубецки, што важи и за презимена словенског порекла која носе припадници других народа, нпр. Враницки, Крајски, Чомски. Адјективну парадигму имају и неке именице које су постале од партиципа, нпр. окривљени, председавајући, долепотписани.

Супстантивно-адјективни тип парадигме обухвата неке наставке који припадају супстантивној парадигми и неке наставке који припадају адјективној парадигми. Такву парадигму имају словенска (али не српска) женска презимена са суфиксом -ин-, -ов- или -ев-, нпр. Сњегина, Павлова, Георгијева. У таквим парадигмама већина наставака припада супстантивној промени, а адјективној промени припадају наставци датива/локатива и инструментала, уп. ном. Ана Сњегина, ген. Ане Сњегине, дат./лок. Ани Сњегиној, ак. Ану Сњегину, инстр. Аном Сњегином. Такву промену у српском језику имају и руски женски патроними (имена по оцу), нпр. Ана Петровна, Ане Петровне, Ани Петровној, Ану Петровну, Аном Петровном.

Српска женска презимена са суфиксима -ин-, -ов- или -ев- су непроменљива и завршавају се нултим наставком, нпр. Вера Бошков. Да је у питању женско презиме, види се из женског имена и/или променљивог атрибутива који уз такво презиме стоји, нпр. колегиница Вера Бошков, колегинице Вере Бошков... итд. Таква презимена се у српском језику не употребљавају самостално, без имена, односно без променљивог атрибутива са облицима за женски род.

Код презимена на -ин-, -ов- или -ев- у множини преовлађују наставци адјективне парадигме, уп. ном. Пушкини, ген. Пушкиних, дат./лок. Пушкинима, ак. Пушкине, инстр. Пушкинима, нпр. Упознао је све Поповиће и Ристине у том селу, Разговарао је се свим Поповићима и свим Ристинима и сл.

У српском језику малобројне су непроменљиве (индеклинабилне) именице, али се њихов број повећава. То су најчешће нека имена и презимена страног порекла. Непроменљива су највећим делом женска имена преузета у српски језик из других језика, нпр. Џејн, Дороти, Ингрид, Кајоко, Ин-кјонг сл. Такве именице немају падежне наставке, па према томе ни било какву промену. У којој су падежној функцији употребљене, види се из контекста њихове употребе, нпр. Упознао се са Џејн Смит, с Ким Ин-кјонг и са Али Мекдоналд. Нека страна мушка имена и презимена такође су непроменљива, нпр. Франсоа Митеран, од Франсоа Митерана итд. (промену има само презиме), или Ежен Делакроа, од Ежена Делакроа... (промену има само име). И презимена мушкараца преузета из неких азијских језика (кинески, јапански, вијетнамски, корејски...) у српском језику су непроменљива, нпр. Денг Сјаопинг (са Денг Сјаопингом), У Ну (са У Нуом), Хо Ши Мин (ка Хо Ши Мину), Ким Сонг-хван (са Ким Сонг-хваном), И Ки-тек (о И Ки-теку) и сл. Презиме је у наведеним примерима дато испред имена, сагласно културној традицији којој та имена и презимена припадају. Индеклинабилне именице су и називи неких далеких народа и племена када се завршавају на е, и, о, у, нпр. Масаји, И, Хопи, Ндебеле, Банту, Зулу. У српском језику по изузетку и неке заједничке именице могу бити индеклинабилне, нпр. вјерују (средњег рода), уп. То је његово вјерују, Упознао их је са својим вјерују и сл.

Неке скраћенице су непроменљиве, а неке су променљиве. Претежно су непроменљиве оне скраћенице у којима је основна именица женског рода, нпр. МС (Матица српска), СКЗ (Српска књижевна задруга), РРА (Републичка радиодифузна агенција). Код њих се скраћени облици користе само у писању, док се у говору употребљава цео израз или само основна именица (нпр. Матица, Задруга). Називи који се и у говору јављају у скраћеном облику имају д. именица м. р., било да се изговарају по називима слова, нпр. ПТТ, из ПТТ-а (изг. пе те те, из пе те теа), Си-Ен-Ен, Си-Ен-Ена итд., или да се изговарају као целе речи, нпр. НИН, НИН-а, КФОР, снаге КФОР-а и сл. Неке од њих (тзв. вербализоване скраћенице) пишу се као обичне речи (с великим почетним словом) и без цртице испред падежног наставка: под заштитом Унеска, на Битефу, чланица Фифе. За скраћенице у честој употреби временом постаје чешћи овај други изговор, па се каткад допуштају као исправне обе могућности: у НОБ (изг. у народноослободилачкој борби), и у НОБ-у (изг. у ен-о-беу). Скраћенице на завршно а су непроменљиве када се пишу великим словима (нпр. Не сарађује са ЦИА, Прочитао је саопштење ЕТА), а променљиве су када је велико само прво слово у таквим скраћеницама, нпр. Сарађује са Циом, Прочитао је саопштење Ете.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I, Бг 1979; А. Бeлић, Oпштa лингвистикa, Бг 1998; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Стaнojчић, Љ. Пoпoвић, Грaмaтикa српскoг jeзикa за гимназије и средње школе, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

П. Пипер

[---]{.smallcaps}

[ДЕКОМПОНОВАНИ ПРЕДИКАТ,]{.smallcaps} двочлани предикат конструисан по моделу Verbum (= глаголска копула или семикопулативни глагол) + Nomen deverbativum који је синонимичан (па и комутабилан) са семантички еквивалентним једночланим предикатом (представљеним пунозначном глаголском лексемом из које је изведена девербативна именица двочланог предиката: нпр. вршити плаћање = плаћати, дати обећање = обећати и сл.). Декомпоновање предиката резултат је двоструког синтаксичког процеса: најпре номинализацијом од глаголске лексеме настаје девербативна именица, а потом долази до екстракције предикације. Та предикација семантички је празна или готово празна, а појављује се у облику глаголске копуле или каквог семикопулативног глагола (мислити -- мишљење -- бити мишљења / имати мишљење). Овај процес може се наставити, па се тако даљом номинализацијом од д. п. вршити анализу добија вршење анализе, а даљом декомпозицијом обављати вршење анализе, и најпосле обављање вршења анализе.

Могуће је да се у структури д. п. појави и деадјективна именица, Nomen deadjectivum (лишити могућности, постићи сагласност). To је карактеристично за деадјективне именице које показују снажну семантичку везу с одговарајућим глаголима. Због присуства девербативне именице у њему, синтаксички модел са д. п. посебно је погодан за ситуацију са анонимним односно уопштеним агенсом, када је копулативна односно семикопулативна предикација употребљена „безлично" (Није вршено улагање у домове културе).

Појављивање д. п. у језику није условљено унутрашњим структурним (дакле, системским) специфичностима организације појединачних језика, него изванјезичким моментима, као што су уопштеност и апстрактност тематике одређеног домена језичке употребе. Ово је један од разлога зашто је д. п. погодно средство бирократизације језика. Употребом д. п. може се изоставити податак о агенсу који је одговоран за (не)извршење неке радње. Његовом употребом може се исказу дати еуфемистични призвук (извршити крађу / украсти), чему доприноси и чињеница да је декомпозиција предиката један вид експлицитне категоризације на вишем нивоу јер се истовремено именује и категорија основног нивоа (глаголском именицом) као и виша категорија (глаголом општег значења) (вршити напад -- усклађивање -- поређење / нападати -- усклађивати -- поредити).

Декомпоновање предиката, иначе, заједничка је типолошка особина неких модерних европских језика, будући да је то један вид испољавања номинализација исказа у тим језицима и при том одражава сличне културне кодове и заједничке процедуре мишљења. Појаву декомпоновања предиката условљавају различити језички, а чешће ванјезички разлози; између осталих: непостојање глагола у лексичком фонду језика (имати тенденцију, извршити злочин), апстрактност радње (вршити процену), институционализованост датог чина (држати говор), плурализација радње (доносити одлуке), неексплицирање субјекта и(ли) објекта (тамо се врши претицање, сачињен је петогодишњи план), видска разграничења (вршити/извршити утицај), несинонимичност датог израза и глагола који је декомпонован (извршити увиђај), специфичност детерминације (дати бесмислен предлог), дијатетичко разликовање исказа (добити/дати подршку), затим могућност семантичке издиференцираности исказа (донети/издати/поштовати/извршити наређење), еуфемизација (говорити неистину), стилско нијансирање (бацити поглед). Д. п. карактеристичан је за специјалне функционалне стилове, као што су административно-правни, публицистички и научни стил, и то првенствено због релативне уопштености и апстрактности тематике, имперсонализованости, односно анонимизованости исказа, веће статичности и имлицитности, тежње ка економичности и идиоматизованости. Д. п. може допринети и повећавању изражајних могућности говорника и прецизирању његовог израза. Тако се појава декомпоновања или декомпозиције предиката сагледава не само на синтаксичко-семантичком плану него јој се може приступити и са функционалностилског, прагматичког, когнитивнолингвистичког и, у крајњој линији, социолингвистичког аспекта.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, „Декомпоновање предиката (на примерима из српскохрватског језика)", ЈФ, 1977, 33; З. Тополињска, „Перифрастични предикатски изрази на међусловенским релацијама", ЈФ, 1982, 38; М. Ивић, „Још о декомпоновању предиката", ЈФ, 1988, 44; М. Радовановић, Списи из синтаксе и семантике, Ср. Карловци -- Н. Сад, 1990; В. Петровић, „Конструкција са глаголом чинити у процесу лексикализације од Доситеја до данас", НССВД, 1991, 19, 2; М. Ивић, О зеленом коњу, Бг 1995; С. Танасић, „Декомпоновање глагола и структура просте реченице", ЈФ, 1995, 51; П. Пипер, „Аналитички глаголски изрази и декомпоновани предикати типа `изразити захвалност`", ЗМСФЛ, 1999, 42; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика. Проста реченица, Бг 2005; М. Радовановић, Стари и нови списи, Ср. Карловци -- Н. Сад 2007; Д. Кликовац, Језик и моћ, Бг 2008; П. Мразовић, Граматика српског језика за странце, Н. Сад 2009.

Н. Киш