ДИЈАК

ДИЈАК, у хришћанској цркви представља најнижи степен свештенства (ђакон). Касније се под овим термином подразумевао професионални писар или преписивач. Д. су радили у владарским и властеоским канцеларијама у свим српским земљама. До појаве логотета могли су бити и старешине канцеларије. Они су по правилу били световна лица. Према члану 134 Душановог законика за писање баштинске хрисовуље у владарској канцеларији д. је припадало шест перпера. На неким повељама сачувана су имена дијака који су их писали, као и у записима многих рукописа. Њихова народна имена (Бунило, Бјежан, Ђурађ, Јован, Предислав) потврђују да се ради о световњацима. Најстарији познати српски д. Глигорије потписао се у Мирослављевом јеванђељу (око 1185). Поред тога што су радили у владарским канцеларијама под старешинством логотета, д. су и сами могли бити старешине канцеларије. Босански банови су имали д. за старешину канцеларије све до Твртковог проглашења за краља 1377. Д. Стјепана II Котроманића био је Прибоје између 1326. и 1332. Д. бана Твртка Котроманића били су, између осталих, и Дражеслав (1354) и Брајан (1375). После распада српског царства нису сви обласни господари задржали титулу и звање логотета, као нпр. Драгаши и Бранковићи. У њиховим канцеларијама д. су били старешине. У једном случају повељу коју издају Бранковићи пише д. Новак, а милосник правне радње је д. Алекса. Очито да је Алекса био старешина канцеларије и да је обављао послове који су некада били у надлежности логотета.

С. Мишић

Сматрало се да су свршени теолози, као путујући певачи и рецитатори, имали удела у стварању народне поезије, мада је тај тип стваралаштва најсроднији певању на народну, меличкој лирици или народским песмама. У српском фолклору и на јужнословенском простору постоје веровања и предања о грабанцијашу д. После завршеног школовања, он на врзином колу, као ђак тринаесте школе, стиче оностране способности. Дружи се с вилама и ђаволима, а о непогодама води градоносне облаке. Зато му је одело стално поцепано. Поређења са грабанцијашем рачвају се у два смера: ,,Какав је издрпан, као грабанцијаш" и ,,Тај је био и на врзину колу -- говори се за човјека који је много учио". Персонализован ђакон Стефан и његова љуба су јунаци стиховане легенде о кушању смртника и жртвовању сопственог детета (Вук СНП II, 3). Као типски лик народне епике, неименован ђак (ђаче самоуче) контраст је највишим црквеним достојанственицима, и по хијерархији и при стилизацији опозиција врлине/мане, поштовање/кршење Божијег закона (Вук СНП II, 19, 27; III, 14) или му је дато да кроз сновиђења наслути опасности које од Турака прете манастиру и православљу. Међу типским ликовима прозне традиције, ђак је често пратилац попа (Вук, СНПр, 38), а лукавством савлада и оностране противнике (дивљан, див). У шаљивим приповеткама група манастирских ђака или један од њих враголијама и смицалицама доскоче старешинама и старијим, а запање и самог ђавола (Врчевић, СНПр). У литератури је Тит Брезовачки (1757--1805) на основу фолклорне подлоге обликовао лик Матијаша грабанцијаша дијака (1803), док је Петар Кочић стилизовао карактеристичног јунака Симеуна Пејића Ђака ,,од намастира Гомјенице".

С. Д. Самарџија

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--VI, Бг -- Ср. Карловци 1902--1926; С. Рудић, „Повеља бана Твртка Котроманића кнезу Влатку Вукосавићу", ССА, 2003, 2, 272; Р. Поповић „Повеља бана Твртка I Котроманића Дубровнику о ослобађању од царина", ССА, 2006, 5, 151; „Повеља бана Стјепана II Котроманића о решавању спорова између Босне и Дубровника", ССА, 2007, 6, 38.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Јужнословенске народне приче о грабанцијашу дијаку и њихово објашњење", ASPh, 1877, 2; Ст. Станојевић, „Студије о српској дипломатици", Глас СКА, 1923, 106; В. С. Караџић, Етнографски списи, Бг 1972; В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1975; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; В. С. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; Лексикон српског средњег века, Бг 1999.