ДУХОВИ ШУМЕ

ДУХОВИ ШУМЕ, митолошка бића проистекла из анимистичких веровања према којима је природа одуховљена и у њој бораве душе. Односе се на умрле особе сахрањене у шумама, те се њихове душе настањају у дрвећу. Такве шуме на основу народних веровања одређене су као свети гајеви и свете шуме чије се дрвеће није смело сећи. По доласку на Балкан, Срби су надоградили своје представе о д. ш. на основу затечених митских представа из античке културе (Пан, Сатир, Силен, Фаун, Силван и др.). Оно што чини симбиозу старословенског и балканског (античког) наслеђа у овим веровањима односи се на представе о изгледу, комуникацији с људима, стварању велике буке и израженој похотљивости. Стари Словени су сматрали да душе преминулих предака одлазе у шуме и настањују се у дрвећу. Д. ш. су заштитници шумских животиња и домаће стоке. Крећу се ноћу по шуми. Веровање да је цела природа одуховљена, те да је персонификована духовима и демонима било је веома добро укорењено у народну свест да га нису могли искоренити ни хришћанска учења ни развој цивилизације. Код Срба је веома много поштовано сеновито дрвеће, а у појединим крајевима и данас се такво дрвеће не сече нити скрнави. У Црном Лугу на Ливањском пољу, као и на подручју југоисточне Србије, у околини Димитровграда, према сачуваним предањима, у прошлости су мртви сахрањивани по гајевима, па је тако сваки гроб смештан под једно дрво или грм. У југоисточној Србији, у Лесковачкој Морави, д. ш. су митска бића називана лесници, што одговара и љешима из руског фолклора. Веровало се да се у време зиме, од Св. Игњата до Богојављења, д. ш., тј. душе умрлих, реинкарнирају у ликовима коледара, одевених у овчије крзно окренуто длаком наопако, на лицу имају зооморфно-антропоморфне маске са роговима, те обилазе насеља и походе домаћинства, правећи велику буку.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2007; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008.

В. Марјановић