Прескочи до главног садржаја

ДРУШТВО СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ

ДРУШТВО СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ, научно удружење основано у Београду 19. XI 1841. по новом календару (тј. 7. XI по старом), а на основу предлога које су Попечитељству просвештенија поднели Јован Ст. Поповић и Атанасије Николић, уз сагласност вишег надзорника школа Димитрија Исаиловића. Oни су припремили пројекат устава и предлог за печат Друштва. У образложењу задатака и потребе за оснивање Друштва, које је образложио Стерија, наглашено је да писање књижевног језика и правописа, у којима није било никаквог реда, узму у своје руке школовани људи, стручњаци и књижевници, а дужност административне власти била би да их у свему подржава и следи. У првој тачки пројекта устава речено је да ће циљ Друштва бити ширење наука на српском језику и усавршавање „језика српско-народног". Према пројекту устава Друштво је означено као Српска академија наука. Садржај молбе и пројекта написани су тако добро и с одличним познавањем проблема, с јасним циљевима и задацима на којима је требало радити, са савршеним организационим устројством, да су многе њихове одредбе просто преношене у каснија времена и уклапане у статуте Српског ученог друштва и Српске краљевске академије.

Попечитељство просвештенија прихватило је молбу Ј. Ст. Поповића и А. Николића и с препоруком је проследило Совјету. Совјет је о томе обавестио кнеза Михаила нагласивши да увиђа „ползу и потребу" за оснивањем једног друштва учених људи који би сложно радили на усавршавању нашег језика и „развијању народног књижества". Одобрио је предложени устав, устројство Друштва и печат, али је сматрао да би било корисније да Друштво, које још ништа није урадило, не носи име „Србске наука академије", него да се назове Друштво српске словесности. Кнез се сагласио с оваквим мишљењем Совјета и 7/19. XI 1841. својим потписом и печатом потврдио је „Уредбу о установленију Друштва србске словесности."

Друштво је имало председника, који је увек морао бити попечитељ просвештенија, потпредседника и секретара, затим редовне, дописне и почасне чланове. Редовни и дописни чланови могли су постати сви, „без разлике вере и језика", који су то својим делом заслужили. За почасне чланове могли су бити изабрани они који су Друштву „или важним советом или пожертвованијама" били од помоћи, или су имали неких заслуга за наш народ. Прве редовне чланове именовао је кнез, на предлог Попечитељства просвештенија, а сви су потом бирали остале чланове. Сву помоћ која је била потребна Друштву био је дужан да обезбеди попечитељ просвештенија, али су и сва друга попечитељства била обавезна да помажу Друштву. Друштву је стављен на располагање додатак Новина српских. Приходом од продаје књига које је Друштво штампало сáмо је располагало, што је био случај и с прилозима које је добијало с разних страна. Друштво је добило своје просторије за седнице, архиву и библиотеку, као и за канцеларију. Оно није имало право да се бави политиком, али је само могло да мења своја „устројенија". И кнез Михаило и кнез Александар прихватили су се покровитељства над Друштвом, схватајући његов значај, па су га и сами новчаним прилозима помагали.

По одредбама „устројенија" Друштво је могло да држи редовна, ванредна и свечана заседања. „Устројенијем" су прописана права и обавезе председника, потпредседника, секретара, као и осталих чланова Друштва. Да Друштво не би остало непознато ван граница Србије, његов устав је преведен на немачки, француски и латински, па је разаслат на све стране, у многе културне метрополе словенског, романског и германског света. Чланови Друштва трудили су се да успоставе везу с иностраним друштвима, да од њих добијају научне и стручне радове, али и да сопствене резултате, објављене у Гласнику и посебним издањима, пласирају у иностранство. Таква настојања уродила су плодом, па је Гласник слат у све значајније научне и културне центре.

Друштво је у просеку имало укупно око стотину чланова. Уочи распуштања, крајем 1863, имало је 150 чланова, 64 редовна, 67 дописних и 19 почасних. Први редовни чланови Друштва, које је именовао кнез, били су: Д. Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић, Ј. Ст. Поповић, А. Николић и Исидор Стојановић. Састављено претежно од државних чиновника, у држави у којој нису биле прихваћене Вукове језичке реформе, Друштво је заузело опозициони став према тим реформама.

У првим годинама свог постојања Друштво је највише радило на Називословном речнику, али је због протеста Вука и његових присталица, убрзо обуставило рад на том послу, који се састојао у ковању нових речи. Осим пажње које је поклањало језику, преузело је на себе и многе друге обавезе проширујући програм свог рада. Постало је средиште за националне науке и за свестрано проучавање земље. Програмским задацима претворило се у својеврсну академију. Проучавало је све што се тицало српског народа и српских земаља, а радило је и на народном просвећивању. Да би у испуњавању задатака било што успешније, 1849. образовало је пет одсека: језикословни, историјски, правословни, философски и природословни. Постепено али сигурно, од противника Вукових језичких реформи постало је установа која се за те реформе борила и изборила.

Поред успеха постигнутих на пољу језика, Друштво заслужује признање због рада на сакупљању историјске грађе, на објављивању значајних докумената и посебних студија из историје, историје права, цркве, помоћних историјских наука и старе српске књижевности. Својим радом поставило је темеље данашњем Архиву САНУ. Предвођени Јосифом Панчићем, природњаци су у оквирима Друштва заорали дубоку бразду у изучавању флоре Србије, ихтиологије, географије и климатологије. Статистичари су поставили темеље тој научној дисциплини. Друштво се залагало за оснивање Народне библиотеке, музеја и општинских читаоница, а 1863. покренуло је питање издавања Енциклопедије наука, неке врсте опште енциклопедије. Посебну бригу водило је о нивоу научних и стручних радова које је штампало у посебним издањима или у Гласнику. Из године у годину оно је све мање било установа за народно просвећивање, а све више је попримало одлике научног друштва. У своје редове уврстило је представнике истинске интелектуалне елите српског народа. О угледу које је стекло сведоче и велика имена иностраних чланова, каква су: Јаков Грим, Леополд Ранке, Сипријан Робер, Емил Пико, Владимир Иванович Ламански, Аполон Александрович Мајков, Јан Колар, Јернеј Копитар и многи други. О високом угледу Друштва сведочи и чињенца да је оно успоставило односе и размењивало своју научну продукцију с научним установама и академијама у Петрограду, Москви, Одеси, Харкову, Бечу, Паризу, Берлину, Вашингтону, Будимпешти, Новом Саду, Загребу и другим местима.

Добри односи које је Друштво имало с врхом државе поремећени су после Светоандрејске скупштине. У Друштву је тада превладала група млађих људи либералних погледа, која је одлучила да промени дотадашњи програм, да уместо научног смера већу пажњу посвети образовању и васпитавању народа. Ти млађи људи били су у опозицији према кнезу Михаилу и његовој влади. У отворен сукоб с кнезом и владом дошли су 1864. када су на годишњој скупштини Друштва за почасне чланове предложили националне борце и револуционаре: Гарибалдија, Кобдена и Деака, а за дописне: Герцена, Чернишевског и Сен Марка Жирардена. Незадовољни тим предлозима, влада и кнез одлучили су да на самом почетку осујете покушаје којима је био циљ да Друштво претворе у опозициону установу. Због тога је кнез 27. I 1864. суспендовао Друштво, а већ 29. јула исте године основано је Српско учено друштво.

ДСС од посебног је значаја зато што је поставило темеље за све националне науке и за читав низ установа научног и културног карактера. Допринело је депровинцијализацији и европеизацији наше науке. Успоставило је почетне кораке у нашем повезивању с познатим научницима и научним средиштима Европе. Трасирало је пут Српском ученом друштву. Свим тим пословима оно је испунило своје научне, културно-историјске и националне задатке па је за собом оставило неизбрисиве трагове.

ИЗВОРИ: Архив САНУ; С. Илић, М. Станић, Водич кроз архив Друштва српске словесности (1842, 1845‒1864. године), Бг 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Миљковић, „Друштво српске словесности од 1841. до 1864", у: Чланци и прилози о српској књижевности прве половине XIX века, Н. Сад 1914; А. Белић, Споменице, педесетогодишњица Српске краљевске академије 1866‒1936, Бг 1939‒1941; В. Крестић, „Друштво српске словесности; Српско учено друштво", у: Друштва свога доба, Бг 2016.

В. Ђ. Крестић