ДИВАН

ДИВАН (тур. Divan-ı Hümayun), султански или царски, највиши орган централне власти у Османској империји. На седницама д. разматрана су државна, финансијска, имовинска, војна и правна питања. Осим што је представљао тело које је помагало султану у доношењу одлука, д. је био и врховни суд који је разматрао, мењао или поништавао одлуке локалних шеријатских судова. Од 1475. султан више није лично председавао седницама, него је рад пратио иза решетака. Чланови султанског д. били су: велики везир, тзв. везири куполе (нека врста министара без портфеља чији се број кретао од 3 до 7), казаскери (војне судије) Румелије и Анадолије, башдефтердар и нишанџија (руководилац свих канцеларија султанског д.). Седницама су по потреби могли присуствовати шејх-ул-ислам, адмирал флоте и јаничарски ага. Царски д. се у почетку састајао сваког дана осим петка. У XVI в. састајао се четири пута, а у XVII в. два пута недељно. У XVIII в. почео је да губи значај, будући да су се надлежности д. све више преносиле на канцеларију великог везира, тзв. Високу порту, која је на Западу била синоним за владу. Одлуке донете на Султанском д. које би лично потврдио султан уносиле су се у мухиме дефтере. Под руководством нишанџије радило је више канцеларија Султанског д. које су имале утврђен делокруг рада -- чување и тумачење текстова закона, писање аката о постављењима високих службеника, послови око именовања, плата и пензија државних чиновника, одржавање преписке између султана и Високе порте (од XVIII в.), званични протокол и послови државних хроничара. У изузетним ситуацијама, у случају рата или побуне јаничара одржавано је тзв. „већање на ногама" (тур. ayak divanı). Султански д. је 1838. прерастао у Високи савет за судске одлуке. Провинције или ејалети (беглербеглуци) попут Румелије или Босне имали су своје д. по угледу на Султански д. Д. у седишту провинције окупљао се у кући беглербега. Чинили су га дефтердар благајне, дефтердар тимара, кадија, секретар, нижи службеници и писари. У оним деловима земље у којима народ није знао турски језик, на д. су били ангажовани и преводиоци. Д. је био тело отворено за жалбе и молбе становништва. Незадовољни одлуком д. у провинцији могли су се обратити Султанском д.

ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü, I, İstanbul 1983; Е. Ихсаноглу, Хисторија османске државе и цивилизације, I, Сар. 2004; İ. Ortaylı, Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi, Ankara 2008; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham--Toronto--Plymouth 2010.

М. Маринковић