ДЕСА

ДЕСА, кнез, велики жупан (?, почетак XII в. -- ?, после 1166). Најмлађи син великог жупана Уроша I и брат великог жупана Уроша II који је око 1130. завладао Захумљем као удеони кнез. Одатле се уплео у сукобе у Дукљи прикључивши се противницима кнеза Радослава, што му је омогућило да загосподари и Травунијом и жупом Зетом, а накратко можда и целом Дукљом. Синови Уроша I су, осим Босне, загосподарили свим српским земљама, што није одговарало Византији. После пораза од Византије 1150. Урош II је прихватио тешке вазалне обавезе чиме није био задовољан један део аристократије предвођен Д. Велики жупан је 1155. збачен у немирима и на власт је доведен Д. Арбитражом византијског цара Манојла I Комнина на власт је до краја 1155. поново враћен Урош II. По Јовану Кинаму Д. је после овога од цара добио богату област Дендру у суседству Ниша (данас Пуста Река) на управу. После неуспелог довођења Белоша, византијски цар је 1162. на великожупански престо у Рашкој довео Д. уз услов да напусти Дендру. У Угарској је умро Геза II, сестрић Д., његова браћа су побегла у Византију, а у Угарској их је подржавао бан Белош, Д. брат. У промењеним околностима Д. је покушао да се осамостали и одбио је да врати Дендру. На путу за Београд 1163. Д. је у Нишу требало да се, са својом војском, прикључи византијском походу на Угарску. Пошто је он у томе оклевао, византијски цар га је позвао на одговорност. О везама са угарским краљем он је отворено говорио пред царем у Нишу, покушао је да се лично ороди у Немачкој, а ћерку је удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала II Микијелија (1156--1172). Све је то било противно византијским интересима, па је Д. у Нишу морао да брани своје поступке. После истраге и саслушања рашки велики жупан Д. је затворен и упућен у Цариград у затвор. Под непознатим околностима он се касније избавио из затвора и стигао у Угарску. Мавро Орбин саопштава да је жупан Д. умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру Светог Петра у Пољу. Манастир се налази седам километара југоисточно од Требиња, а један ктиторски гроб у њему могао би бити Д.

ИЗВОР: ВИИНЈ, 4, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Рашки велики жупан Урош II", ЗРВИ, 1970, 12; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; Ј. Калић, „Жупан Белош", ЗРВИ, 1997, 36; М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности, 1, Н. Сад 2000.

С. Мишић