ДНЕВНИК

ДНЕВНИК, најстарији информативно-политички дневни лист на српском језику и ћирилици у Војводини, а после Политике и у Србији. Наставио је традицију и континуитет Слободне Војводине, илегалног гласила Покрајинског наодноослободилачког одбора, чији први број је штампан за време окупације 15. XI 1942. у подземној штампарији на периферији Новог Сада. После II светског рата званични је лист масовне политичке организације Народног фронта, од 1953. Социјалистичког савеза радног народа Војводине, од 25. VI 1991. Скупштине АП Војводине, која је преузела и права оснивача. Од 1. I 2004. Д. је у већинском приватном власништву, након одлуке Скупштине АПВ да се лист издвоји у „Дневник Војводину прес" д.о.о., заједничко предузеће са компанијом „Westdeutsche Allgemeine Zeitung" из Есена, у којем је немачки издавач новина преузео 55 одсто капитала. Tај удео припада од 2019. Новосадској ТВ д.о.о., a две године раније је и „Дневник" а. д. (некадашњи „Дневник холдинг"), који држи 45% капитала ДВП-а, прешао у приватно власништво.

Данашње име Д. носи од 1. I 1953. означавајући тако крај епохе борбе за ослобођење од окупатора и нови концепт дневног листа који се окреће друштвеним, политичким и привредним темама, борби за развој и стандард, и све више тржишту, те интересовањима и интересима читалачке публике. Издваја се суботњи број као носилац ТВ магазина, једног од првих у дневним новинама у Србији, затим и недељни Д. са богатом понудом истраживачких текстова и великим бројем страна малих огласа, као претеча специјализованим огласницима и интернет оглашавању. Детаљним праћењем војвођанских малих фудбалских лига у издањима уторком постиже се следећи натпросечан тиражни дан. Редакција користи велике медијске догађаје (сајмовe, европска и светска првенства код нас), те сезонске поводе за специјалне додатке, па једно време излази Недељни ручак, а повремено Календар, Банке, Пољопривреда, Образовање, Одмор, Куда за Нову годину, Водич за бруцоше итд. Истовемено траје борба за тираж „у провинцији" кроз специјалне стране Селу у походе, Војводином равном и посебне регионалне (Потисје) и општинске додатке (Бечејска хроника, Зрењанин, Жабаљ, Срем, Темерин, Србобран), иако Нови Сад са околином остаје Д. главно тржиште.

Златно доба Д. су осамдесете године које су почеле формулом „југословенски лист за Војвођане и војвођански за Југославију", отварањем дописништава у Београду и осталим главним градовима, кадровским јачањем редакције која је престала да се ослања на агенцијске извештаје и почела сама да покрива кључне догађаје у некадашњој великој држави. Летњим Плавим Дневником лист прати своје читаоце на море. Лансира девизу „Без Дневника се више не може" и користи максимум старе а још употребљиве штампарије која је, ако папир из ролне није пречесто пуцао, могла да избаци 100.000, чак и до 110.000 примерака.

Тај тренд је заустављен 90-их година ратом и распадом Југославије, санкцијама, великом инфлацијом и кризом, па НАТО бомбардовањем 1999. и прекидом комуникација за дистрибуцију новина. Нису без утицаја ни кадровске промене након „јогурт револуције" и гостовања „подобних" главних уредника. Последица је штрајк запослених, који је уједно постао и нови узрок осеке Д. јер од 22. маја до 4. јула 1993. новине нису стизале до читалаца.

Првог уредника, потоњег народног хероја Светозара Марковића Тозу, ухапсиле су и ликвидирале мађарске окупационе власти. Слободну Војводину / Д. уређују Петар Станков (1948--1963), Димитрије Чичовачки (1963--1973), Јован Виловац (1973--1975), Мирослав Штајнер (1975--1983), Јован Смедеревац (1983--1986), Никола Цветковић (1986--1988), Петар Петровић в. д. (1988--1989), Петар Игња (1989--1990), Милош Игњатовић (1990--1991), Драган Младеновић, зам. ур. (1991--1992), Драган Радевић (1992--2000), Миле Станивук (2000), Светозар Карановић (2000), Петар Петровић (2000--2009), Александар Ђивуљскиј (2009--2013), в. д. Мирољуб Мијушковић (2013--2014), Драган Миливојевић (2014--2016), Нада Вујовић (од 2016).

ИЗВОРИ: Архива Дневника; Архива Агенције за привредне регистре.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 7, Н. Сад 1996.

С. Карановић