Прескочи до главног садржаја

Двојина

Двојина (дуал), граматички број којим се у неким језицима на морфолошком нивоу (у домену деклинације и конјугације) означавају два ентитета, наспрам једнине (којом се реферише, по правилу, о једном појму) и множине (којом се означавају скупови у којима су, по правилу, више од два члана). Типолошка истраживања показују да је д. млађа од множине, а множина се у индоевропским језицима стабилизује вероватно с трансформацијом активно-инактивног језичког типа у субјекатско-објекатски тип језика. Епоси потпуно конституисане множине као граматичке категорије -- својствене појединачним индоевропским језицима -- претходила је позно праиндоевропска развојна фаза у којој су множину имале само ознаке активних денотата, док је ознакама инактивних денотата била својствена категорија збирности као надоместак непостојеће множине (уп. траг таквог стања у српском односу пиле -- пилад; дете -- деца). Семантичка основа за развој д. биле су парне реалије као што су људски органи, али и бинарне опозиције у човековом поимању света. Двојинске форме настају као резултат аналошких процеса, који се разликују од језика до језика. Најстарије индоевропске потврде д. биле су изведенице с бројем *ťÁ- 'два' (уп. староиндијске двојинске форме на -u: devyàu 'две богиње'), а такве језичке форме уочене су и у неким неиндоевропским групама језика (као што су кавкаска, аустронезијска, буршаска и сл.). Мање или више развијене дуалске парадигме потврђене су, на пример, у санскрту, старогрчком (до 1. в. п. н. е.), првенствено у његовом атичком дијалекту, староирском (у домену именица и одређеног члана уз број два), готском (код личних заменица 1. и 2. лица и одговарајућих глаголских форми), литванском (где до данас опстаје као архаизам или дијалектизам).

На основу старословенског језика може се закључити да је позни прасловенски имао изграђену дуалску парадигму и у деклинацији и у конјугацији. Српски број два (< *dъÁa), две тј. двије (< *dъÁě) чува типичне наставке -а, односно -ě за номинатив, акузатив и вокатив д. већине именица (*dъÁa roda, *dъÁě selě, *dъÁě gorě). Наставак -i био је алтернатива наставку -ě код именица чија се основа завршавала на мек сугласник (*dъÁě poľi, *dъÁě duši), a осим тога био је својствен и већини именица тзв. непродуктивних промена (*dъÁa pĂti, dьni; *dъÁě plemeni, agnęti, sloÁesi; *dъÁě kosti, lokъÁi, materi). Једини изузетак су именице старе -основе с наставком -y (*dъÁa syny). Синкретизовани генитив и локатив д. завршавао се на -u (*dъÁoŔu rodu, synoÁu, selu, goru, pĂŔu), а датив и инструментал на -ma (*dъÁěma rodoma, synъma, seloma, gorama, pĂtьma). Глаголски облици су имали у 1. лицу завршетак -Áě, у 2. лицу -ta и у 3. лицу -te (уп. презент *tręseÁě, tręseta, tręsete; имперфекат *tręsěahoÁě, tręsěašeta, tręsěašete; аорист *tręsoÁě, tręseta, tręsete). Д. је до данас очувана у словеначком и лужичкосрпском језику.

У генези д. на српском језичком простору уочавају се три етапе: 1. период до друге половине XIV в., када се д. добро чува и као морфолошка и као синтаксичка категорија; 2. период од друге половине XIV па до краја XV столећа, када се поступно губи осећај за ову граматичку категорију, што се испољавало: а) у употреби множинских форми у случајевима где су се до средине XIV в. јављале дуалске форме; б) у појави непроменљивости броја два, који добија статус количинског прилога; и 3. период од XVI в., од када су дуалске форме присутне само у множинском значењу. Трагови д. данас се јављају: 1) у бројним конструкцијама типа два бела коња (и према њима накнадно изведено три/четири бела коња), у чијем се крајњем -а крије наставак за синкретизовани номинатив, акузатив и вокатив д., 2) у генитиву множине именица с наставцима -у, односно -ју дуалског порекла (руку, ногу, очију, ушију, гостију и сл.); и 3) у дативу, инструменталу и локативу множине именица са завршним -ма дуалског порекла (људима, женама и сл.).

ЛИТЕРАТУРА[:]{.smallcaps} W. von Humboldt, Über den Dualis, Berlin 1827; А. Белић, О двојини у словенским језицима, Бг 1932; П. Ђорђић, Старословенски језик, Н. Сад 1975; М. Будимир, Љ. Црепајац, STOICEIA ELLHNIKA*. Основи грчке глотологије*, Бг 1979; Т. В. Гамкрелидзе, В. В. Иванов, Индоевропейский язык и индоевропейцы. Реконструкция и историко-типологический анализ праязыка и протокультуры, I, Тбилиси 1984; П. Ивић, „Историја језика", у: Jeзик, српскохрватски/хрватскосрпски, хрватски или српски, П. Ивић, „Историја језика", у: Д. Брозовић, П. Ивић, Jeзик, српскохрватски/хрватскосрпски, хрватски или српски, Зг 1988; А. Белић, Историја српског језика, Бг 1999; В. Станишић, Увод у индоевропску филологију, Бг 2006; D. Stifter, Sengoidelc: Old Irish for Beginners, Syracuse 2006; J. Wright, Grammar of the Gothic Language, Richmond 2008.

С. Павловић