ДЕЧЈА КЊИЖЕВНОСТ

ДЕЧЈА КЊИЖЕВНОСТ (књижевност за децу), широк, нехомоген корпус књижевних дела која на различите начине успостављају однос с појмовима дете и детињство. У д. к. се убрајају најчешће дела која су наменски писана да би васпитавала, поучавала и забављала децу, дела која првотно нису била намењена деци, али су, из различитих разлога, вољом одраслих или избором саме деце, постала дечја лектира, као и дела којa тематизују детињство, дела која својом једноставношћу, сликом света и осећајношћу коренспондирају са дечјим сензибилитетом и подједнако су намењена и одраслој публици и деци, књижевност коју стварају сама деца. Нехомогеност д. к. произлази из вишезначности појмова дете и детињство. Пут од рођења до зрелости пут је антрополошке транзиције с нејасним крајем. Детињство се сматра „друштвеним конструктом". Зато истовремено говоримо о д. к. и о омладинској књижевности. Нема друштва у којем не постоји неки облик д. к. Фолклорна традиција већине народа познаје низ „једноставних облика" -- успаванке, цупаљке, ташунаљке, игре дечјим прстима -- који садрже обредне и магијске елементе, али и доносе присност деце с одраслима и узајамно задовољство произашло из игре. Постоји и аутономан дечји фолклор који егзистира до данас: разбрајалице, дечје бајалице, песме из дечјих игара, ругалице и др. Поједине усмене врсте, које првотно нису биле намењене само деци -- бајке, загонетке, брзалице -- данас се сматрају превасходно врстама д. к. Ипак, појам д. к. дефинитивно се формирао у модерном грађанском друштву као саставни део процеса сепарације детета у засебну антрополошку категорију. Томе су посебно доприносили култ емотивне повезаности у савременој грађанској породици и развој школства. Дете је све више опажано као биће које има и своју аутономију, специфичан дечји идентитет и засебне културне потребе. Идеје просветитељства и развој школства у XVIII в. битно су допринели да се развију књижевна продукција, књиге и часописи, и формира д. к. у савременом значењу те речи.

Почеци д. к. се у српској књижевности и култури везују за Калиграфију (1759) и Мелодију к пролећу (1765) Захарије Орфелина*.* Доситеј Обрадовић у Животу и прикљученијима (Лајпциг 1783) тематизује своје детињство и младост, а књигу преведених Басана (Лајпциг 1788) с оригиналним наравоученијима, посвећује „сербској јуности", што се може сматрати првим књигама српске д. к. Крај XVIII и почетак XIX в. обележени су једним бројем превода, прерада и посрба. У XIX в. појављује се низ књига и периодичних публикација намењених деци. У њиховом писању и објављивању предњаче учитељи и просветни радници. Ова издања имају, пре свега, васпитно-образовну функцију. У другој половини XIX в. посебну улогу у конституисању д. к. имају листови за децу: Српче, Невен, Голуб. Aктуелни „конструкт детињства" у српској култури XIX в. најјасније је изразио Јован Јовановић Змај. Он хоће у поезији за децу да споји поуку и забаву. У већини његових песама доминира педагошка функција, али има и знатан број песама које опевају породичну идилу, приказују децу у њиховом реалном и имагинарном свету, а и шаљиве су. Змај је конституисао д. к. као специфичан естетски феномен. На почетку XX в. епоха модерне, због свог естетицизма и универзалних претензија, у великој мери је оспорила естетски статус д. к. Међутим, поетика авангарде у потрази за „нултом тачком културе", за „праизвором", обратила се дечјем језику и мишљењу, те у великој мери обновила естетски статус ове литературе. Тридесете године XX в. су од изузетног значаја за развој и стабилизацију тематског и жанровског система српске д. к. Јавља се певање другачије од Змајевог (Александар Вучо), развија се роман из дечјег живота (Хајдуци Бранислава Нушића, Бг 1938), фантастична и реалистична приповетка за децу (Бранко Ћопић) и драма (Пепељуга Живојина Вукадиновића). Своје прозно и песничко дело за децу започиње и Десанка Максимовић. У годинама после II светског рата, по броју наслова, рецепцији и уметничким вредностима, снажно се развијају и поезија и проза и драма за децу. Писци се често огледају у више родова и врста. Чува се педагошка функција д. к., често оличена у уважавању социјалистичке идеологије, али продиру и модерне технике приповедања, а у поезији значајно место заузимају игра, хумор, нонсенс, пародија. Од прозних писаца најистакнутији су Бранко Ћопић и Арсен Диклић, од песника Душан Радовић, Драган Лукић, Милован Данојлић и Љубивоје Ршумовић, од драмских писаца Љубиша Ђокић, Александар Поповић и Мидраг Станисављевић. Писци д. к. лако освајају радио и телевизију. Д. к. мења свој положај у књижевности и култури, релативизује границе с књижевношћу „за одрасле", обраћа се не само детету него и „детету у човеку". Од краја 50-их година ХХ в. постаје део академског изучавања књижевности. Крајем 70-их бајке почиње да објављује Гроздана Олујић, а Владимир Стојшин у српску д. к. уноси магични реализам. У 80-им и 90-им годинама ХХ в. социјалистичка идеологија замењена је неолибералним и националним матрицама, а уз то су асимиловани рефлекси постмодерне поетике. Најистакнутији песници су Владимир Андрић, Влада Стојиљковић, Mошо Одаловић, Поп Д. Ђурђев и Дејан Алексић. Проза се типолошки разгранава. Најистакнутији писци су Весна Алексић, Весна Ћоровић Бутрић, Игор Коларов и Урош Петровић. Најзначајније антологије српске д. к. су: Б. Ћосић, Дечја поезија српска (Бг -- Н. Сад 1965); Д. Радовић, Антологија српске поезије за децу (Бг 1984); С. Ж. Марковић, Антологија српске приче за децу (Бг 1984); Антологија српских поема за децу (Бг 1986); С. Ж. Марковић, М. С. Марковић, Антологија српске приче за децу (Бг 2015); З. Опачић Антологија књижевности за децу 1--2 (Н. Сад 2018).

ЛИТЕРАТУРА: М. Шевић, Дечја књижевност српска. Оглед историјског прегледа, Н. Сад 1911; С. Ж. Марковић, Записи о књижевности за децу, Бг 1971; М. Данојлић, Наивна песма, Огледи о дечјој књижевности, Бг 1976; Н. Вуковић, Увод у књижевност за дјецу и омладину, Нк 1989; Ф. Аријес, Векови детињства, Бг 1989; П. Хунт (ур.), Understanding children's literature: key essays from the second edition of The international companion encyclopedia of children's literature, London -- New York 2009; Т. Петровић, Историја српске књижевности за децу, Н. Сад 2008; Ј. Љуштановић, Брисање лава, Н. Сад 2009; Љ. Пешикан-Љуштановић, Госпођи Алисиној десној нози, Огледи о књижевности за децу, Н. Сад 2012; М. Милинковић, Историја српске књижевности за децу и младе, Бг 2014; М. Хамершак, Д. Зима, Увод у дечју књижвност, Зг 2015; С. Шаранчић Чутура, Фолклорно у простору наивног: усмена књижевност у контексту књижевности за децу, Со 2017; З. Опачић, (Пре)обликовање детињства, Бг 2019.

Ј. Љуштановић