Прескочи до главног садржаја

ДЕСПИЋ, Ђорђе

ДЕСПИЋ, Ђорђе, књижевни критичар, песник, универзитетски професор (Ужице, 13. X 1968). Српску књижевност и језик завршио 1998. на Филозофском факултету у Новом Саду, где је магистрирао 2007. и докторирао 2013. На истом факултету се запослио као асистент-приправник 2004, а 2018. изабран за ванредног професора. Члан Уредништва Летописа Матице српске 2013--2016, а главни и одговорни уредник од 2017. Приредио књигу Поезија, проза и есеји Вељка Петровића (Н. Сад 2014), а са И. Негришорцем приредио зборнике радова о поезији Д. Јовановића Данилова (Н. Сад 2015), Н. Деветака (Н. Сад 2017) и С. Зубановића (Н. Сад 2018). Као критичар Д. је тумачио савремене српске песнике (С. Раичковић, А. Тишма, М. Данојлић, Љ. Симовић, М. Максимовић, Д. Јовановић Данилов и др.), приповедаче и романсијере (М. Павић, Д. Николић, Ј. Аћин, Д. Албахари, Р. Петковић, Д. Великић, С. Дамјанов, В. Марковић и др.), те критичаре и есејисте (И. Секулић, С. Гордић, Б. Стојановић Пантовић и др.). Истраживања му сежу до модернизма и авангарде, ретко и до реализма (Л. Лазаревић и његов однос према Гетеу), а с посебном пажњом је истраживао опус Миодрага Павловића. У студији Порекло песме (Зр 2008) тумачио је разне типове интертекстуалности у Павловићевој поезији, у распону од антике, Библије и хришћанског наслеђа, фолклора и средњовековне историје, па до модерне књижевности, уметности и културе. Доказујући да је реч о писцу велике културе и читалачке страсти, Д. је у студији Тумач и песма (Бг 2018) истраживао Павловићеву есејистику, описујући њене широке тематске оквире и специфичности интерпретативних поступака. Добитник је награде Задужбине „Милош Црњански" за збирку Песме и други ожиљци (Н. Сад 2018).

ДЕЛА: књижевна критика: Аксиолошки изазови, Бг 2000; Спирални трагови, Краљ. 2005; Преживети у тексту, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, Н. Сад 2008; С. Веселиновић, „Ритуални интензитет песме", Поља, 2009, 455, јануар-фебруар; Д. Белеслијин, Дан, контекст, брзина ветра, Пан. 2010.

И. Негришорац