ДРАШКОВИЋ, Милорад

ДРАШКОВИЋ, Милорад, политиколог, историчар, универзитетски професор (Београд, 8. XI 1921 -- Пало Алто, Калифорнија, 16. VI 1996). Најмлађе је дете (посмрче) Милорада Т. Драшковића, банкара, политичара и министра унутрашњих послова, убијеног у атентату у Делницама 1921. Веома рано се заинтересовао за политику, прикључио се гимназијском литерарном клубу Нада и био изабран за њеног председника 1937. Заступао је либерална уверења и супротстављао се утицају комуниста. Активно је учествовао у раду омладине Демократске странке и омладинске секције Српског културног клуба (од 1937), а од априла 1940. до марта 1941, као студент београдског Правног факултета, био је члан уређивачког одбора омладинског месечника Нова Србадија, као и аутор више текстова о култури, национализму и националном питању. У периоду до окупације наметнуо се као једна од водећих младих личности српског националистичког покрета. По уласку Краљевине Југославије у II светски рат на Равној гори се прикључио пуковнику Драгољубу Михаиловићу. Као заменик командира четничке омладинске јединице дочекао је јесен 1944, када је с мајком и сестром отишао у Беч. Након тога прешао је у Швајцарску на студије политичких наука, које је окончао на Универзитету у Женеви 1949, где је и докторирао 1953. Као стипендиста Фонда Комонвелта у Њујорку је 1955--1957. изучавао идеје и политике комунизма у земљама Источне Европе. У периоду 1957−1958. био је запослен као директор студија на Европском колеџу у Брижу (Белгија). Даљу академску каријеру наставио је у САД, где је емигрирао 1958. Био је гостујући професор на Универзитету Калифорније Беркли (1959−1960), истраживач у Руском истраживачком центру Универзитета Харвард (1960−1961), сарадник и предавач Хуверовог института за рат, револуцију и мир при Универзитету Станфорд (1961−1993). До 1969. предавао је на одељењу за политичке науке на Станфорду, а у периоду 1974−1984. био је директор архива Хуверовог института. Као један од највећих светских ауторитета за историју Треће Интернационале, самостално или у сарадњи са Браниславом Страњаковићем (псеудоним Бранко Лазић), објавио је и приредио више радова о комунизму (и Б. Лазић, The Comintern: Historical Highlights: Essays, Recollections, Documents, New York -- Washington 1966; (прир.), Marxist Ideology in the Contemporary World -- Its Appeals and Paradoxes, Stanford 1966; (прир.), Fifty Years of Communism in Russia, Philadelphia 1968; и Б. Лазић, Lenin and the Comintern, Stanford 1972; и Б. Лазић, Biographical Dictionary of the Comintern, Stanford 1986). Током 1983−1984. био је консултант Одељења за Источну Европу и Југославију америчког Министарства одбране, а 1984−1985. председник Одбора за иностране стипендије при Информативној агенцији САД (USIA). Марљиво је прикупљао књиге и текстове о политици и култури у Србији, Европи и свету свог времена. Његова велика заоставштина подарена је, у форми Меморијалне библиотеке, Библиотеци Женеве.

ДЕЛА: Les socialismes français et allemand et le problème de la guerre, 1870--1914, Geneva 1953; De Karl Marx à Léon Blum: La crise de la social-démocratie, Geneva 1954; United States Aid to Yugoslavia and Poland: Analysis of a Controversy, Washington 1963; Marxism in the Modern World, Stanford 1965; The Revolutionary Internationals 1864--1943, Stanford 1966; прир., East Central Europe: Yesterday, Today, Tomorrow, Stanford 1982; и L. H. Gann, Yearbook on International Communist Affairs, Stanford 1989.

ИЗВОРИ: Hoover Institution Archives, Stanford; Време, Бг, 13. II 1940, 3. XI 1940.

ЛИТЕРАТУРА: R. Conquest, D. Djordjevich (ур.), Political and Ideological Confrontations in Twentieth-Century Europe: Essays in Honor of Milorad M. Drachkovitch, New York 1996; М. Глигоријевић, Емигранти, Бг 2009; Р. Н. Тасић, Омладинска међуратна периодика: студија и библиографија, докторска дисертација, Фил. ф., Бг 2016.

С. Илић