ДРАГА ОБРЕНОВИЋ

ДРАГА ОБРЕНОВИЋ, краљица, супруга краља Александра Обреновића (Горњи Милановац, 23. IX 1866 -- Београд, 11. VI 1903). Рођена у породици Луњевица као друго од шесторо деце Панте, окружног начелника у Шапцу и Ужицу, и Анђе Луњевице. После завршене oсновне школе уписана је у приватни Завод за девојке („Церманкин завод") у Београду у којем је стицала знања из хришћанске науке, српског, немачког и француског језика, јестаственице и историје српског народа. Удата је 1883. за инжењера Светозара Машина (1851--1886), сина Јована Машина, дворског лекара кнежева Михаила и Милана Обреновића. После мужевљеве смрти живела је од удовичке пензије с мајком, браћом и сестрама. Бавила се превођењем романа, новела и позоришних комада, а опробала се и у списатељском раду. Од 1889. била је чланица Литерарног одбора часописа Домаћица, органа Београдског женског друштва. Преводе је потписивала иницијалима Д. С. М. (Драга Светозара Машина), а своје радове псеудонимом Рудничанка. После прогонства краљице Наталије из Србије 1891. Д. постаје њена дворска госпођа. Од 1893. живе у вили „Сашино" у француском летовалишту Бијариц. После првог боравка краља Александра Обреновића у Бијарицу 1895. започела је љубавна веза између младог владара и Д. Она напушта службу код краљице Наталије, враћа се у Београд 1897. и постаје љубавница краља Александра. Од 1897. до 1900. имала је прикривен, али значајан утицај на један број краљевих политичких одлука. С њим се појављује у јавности, посећују је стране дипломате, а доброчинствима настоји да стекне симпатије јавног мњења. Тада су успостављене везе између ње и представника Руског посланства у Београду. Русија је била спремна да подржи краљев брак са Д. у замену за одређене политичке уступке, пре свих ослобађање радикала осуђених за учешће у Ивањданском атентату на краља Милана 1899. Одлука краља Александра да се ожени Д. довела је до кризе у земљи. Неки званичници су га одвраћали од женидбе десет година старијом изабраницом која у претходном браку није имала деце. Влада је поднела оставку 21. јула, а нова је састављена тек у ноћи између 23. и 24. VII 1900. Генерали и неки политичари су очекивали да ће краљ Милан, који је од јуна 1900. боравио у Карлсбаду да би за сина испросио немачку принцезу Александру Шаумбург Липе, спречити синовљеву женидбу. Ипак, брак између краља и Д. склопљен је 27. VII 1900, а кумство руског цара којег је на венчању заступао Павле Мансуров, отправник послова Руског посланства у Београду, требало је да дâ неку врсту легитимитета том чину. Месец дана касније објављена је вест о краљичиној трудноћи. Од тада до јесени 1902. Д. је имала највећи утицај на краљеве политичке одлуке, чак се може говорити о савладарству. Заменила је краљицу Наталију на месту покровитељке Београдског женског друштва, заједно с краљем богато је даривала манастире Студеницу и Жичу, помагала школовање младих писаца и књижевне часописе. Преокрет је наступио када су у мају 1901. лекари позвани из Русије саопштили да очекиваног краљичиног порођаја неће бити. Тиме је отворено питање престолонаследства у Србији. Спекулације о Д. брату Никодији Луњевици као наследнику престола краљ је демантовао. Савременици су тврдили да се од друге половине 1902. краљ све више удаљавао од Д. и да му идеја о разводу није била страна. У исто време на двор су све чешће стизале информације о завери против краљевског пара. У ноћи између 28. и 29. маја (тј. између 10. и 11. јуна по новом календару) 1903. краљ Александар и краљица Д. су убијени. Краљица Д. је у колективном сећању и историографији означена као један од главних криваца за заверу, сурово убиство и династички преврат (Мајски преврат). У новије време, анализом различитих феномена као што су континуитет завереничког деловања у Србији и на Балкану током XIX в., незадовољство војног фактора, политичка и економска ускраћеност либералног грађанства, стална унутрашња политичка напетост услед јаког отпора према држави и њеним институцијама, као и велики спољнополитички притисак моћне Аустроугарске, та слика је донекле измењена.

ИЗВОРИ: АС; АСАНУ; Архив спољне политике Руске империје; В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, IV, Бг 1924; А. Луњевица, Моја сестра краљица Драга, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Васић, Деветсто трећа. Прилози за историју Србије 1900--1907, Бг 1925; М. Ј. Стојимировић, Силуете старог Београда, Бг 1971; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, II, Бг 1990; В. Казимировић, Никола Пашић и његово доба, I, Бг 1990; С. Марковић, Гроф Чедомиљ Мијатовић, Бг 2006; А. Столић, Краљица Драга Обреновић, Бг 2010.

А. Столић