ДРУШТВЕНА МРЕЖА

ДРУШТВЕНА МРЕЖА, неформални скуп појединаца, група или организација који настаје њиховим међусобним повезивањем посредством интернета као средства глобалне електронске комуникације и његових специјализованих техничких сервиса међу којима су најпознатији Фејсбук (Facebook), Твитер (Twiter), Гугл (Google), Јутјуб (YouTube), Линкдин (Linkedin), Инстаграм (Instagram), Скајп (Skype) и др. Обично се не прави разлика између д. м. као социолошки неформалних структура и техничких сервиса на којима се умрежавају друштвени актери. Та разлика је социолошко-аналитички битна иако су техничка својства сервиса веома важан (понекад и најважнији) чинилац који одређује и структуру и функције д. м.

Фејсбук је основан 2004. и убедљиво је најпопуларнији сервис који сам има више милијарди корисника у свету и неколико милиона налога регистрованих у Србији. Ове бројке толико брзо расту да их је тешко прецизно пратити, али још увек Фејсбук има више корисника од свих других заједно (њихов број је последњих десетак година увећан око 40%). Твитер је одмах после њега по популарности, али је лимитиран малим бројем знакова (140) за поруке које зато морају да буду кратке. У последње време брзо је порастао број регистрованих корисника најпопуларнијег пословног сервиса Линкдин који је подешен за пословну комуникацију и доступан на 24 језика. За претраживање се после Гугла највише користи Јутјуб, који је најпопуларнији сервис за слање и пријем видео-порука и погодан је за оне који производе или користе видео-материјале. Инстаграм се све више користи за објављивање сликовних приказа, а Скајп за лакше (и бесплатно) телефонирање и телеконференције. У међувремену се јављају и нови сервиси (Pinterest, Tumblr, Flickr, Reddit, Snapchat, Whatsapp) на које се умрежава све већи број корисника. Нека истраживања (2020) онлајн популације у Србији показују пораст броја корисника платформи Инстаграм, Твитер, Јутјуб и Тик Ток (код најмлађих) и благи пад броја корисника Фејсбука. Србија је, иначе, по броју корисника Фејсбука на 17. месту у Европи (гледано по броју налога, али и према броју становника). Уочава се све оштрија конкуренција разних техничких платформи у њиховој комерцијалној утакмици која се огледа и у настојању да себи привуку што већи број корисника.

Сваки од наведених сервиса има своје предности и недостатке, али на све се односе неке погодности њиховог коришћења у свакодневној личној, приватној и јавној, пословној, политичкој и културној комуникацији због којих се број оних који се на њих умрежавају нагло и брзо увећава. То су у првом реду брзина комуникације, лака и бесплатна приступачност корисним информацијама, ширина обухвата умрежених актера -- од локала до глобалне мреже. Као и свака друга друштвена творевина, д. м. има своју више или мање трајну структуру која зависи од актера који су умрежени и од њихових међусобних односа. Д. м. стварају они који имају сличне потребе, заједничке интересе, сродне вредносне оријентације, културну и било коју другу блискост у ставовима, а раздвојеност у простору. Према узроцима и разлозима настанка д. м. разликују се њихова бројчана величина, просторна распрострањеност, сложеност унутрашње организације, временско трајање, функционална специјализација, симболичка идентификација и др. Д. м. је нова неформална структура коју технички омогућује електронска комуникативна технологија и настаје у свим областима друштвеног живота. Данас су д. м. најуочљивије у економском маркетингу, у политичкој пропаганди и изборном активизму, у акцијама социјалне солидарности или самопомоћи, као и у области забаве и шоу-бизниса. Преко д. м. се могу брзо и лако обновити везе са старим пријатељима, пронаћи нови „пријатељи", одржавати односи са блиским а просторно удаљеним особама, развијати и бесплатно рекламирати сопствени бизнис и разне услуге, подржавати послови других промовисањем њихових веб-страница. Међутим, д. м. су веома раширене и у сфери социјално патолошких и криминалних, полутајних и тајних повезивања и деловања разних актера на личном, локалном, националном и глобалном плану. Нове д. м. у себи садрже сва структурна и функционална противречја електронске комуникативне технологије као моћног техничког средства које сажима глобални простор тако што у реалном времену омогућује виртуелно повезивање конкретних актера. Користећи тако моћно техничко средство, д. м. у себи носе значајан еманципаторски потенцијал, али и неслућене могућности злоупотребе. Све глобалне комуникативне мреже имају ту парадоксалну моћ да психички и социјално повезују оне који су просторно веома удаљени, али да ментално раздвајају, социјално сегментирају и међусобно отуђују оне који су просторно најближи. Кад техничка средства овладају циљевима, сврхом и смислом деловања, не само што се природни простор замењује виртуелним, него се они један другоме супротстављају тако што виртуелно „симулацијом" угрожава реално, претварајући га у „оригинал фалсификата" као својеврсни „симулакрум" (Ж. Бодријар).

Пожељне алтернативне д. м. подразумевају одговорне друштвене актере који моћна техничка средства подређују социјално легитимним циљевима. Оне, пак, данас личе на социјалну квадратуру круга где би д. м. спајале просторно раздвојене, без социјалног отуђења физички најближих. У односу на савремено и будуће српско друштво, уз претпоставку да у њему већи утицај прибаве историјски зрелији и друштвено одговорнији јавни актери, д. м. носе велик еманципаторски потенцијал. Данас је српско друштво структурно сегментирано, демографски ослабљено и блокирано у развоју, медијски заробљено и споља стигматизовано, а изнутра, услед недовршене детитоизације, историјски дезоријентисано. Класични облици институционалног деловања или су били силом блокирани или идеолошки манипулисани тако да би нове д. м. могле да буду њихова нужна допуна, али и пожељна и реална алтернатива. Д. м. омогућује брзо и ефикасно прослеђивање свих информација од једног актера до другога, посредством електронског сервиса који је доступан свима који су на њега умрежени. Тако у сферу јавности продиру информације које су биле тајне или цензурисане у класичним средствима масовних комуникација, а скриване истине лакше излазе на светло дана.

Кад је реч о српском друштву, преко д. м. се брже разоткривају нове антисрпске медијске манипулације и шире скриване истине о титоистичком режиму, о власти и опозицији, о последњим ратовима, ратним злочинима и ратном профитерству, о системској и транзиционој корупцији. Околност да је српска дијаспора све многољуднија, да из Србије одлазе млади и образовани који су у свету успешни, држави намеће обавезу да их све умрежи у завичајне, професионалне, лобистичке (пословне, политичке, културне и друге) националне мреже. Само тако не би за Србију били дефинитивно изгубљени они који су из ње отишли. На сличан начин би могла да буде олакшана еманципација и самопомоћ маргиналних средина и група у самој Србији. Корисно би било да се по разним основама умреже и они који су у Србији остали у полупразним селима с онима који су се из њих одселили: они који су у тешкоћама, да не би дефинитивно пропали; они који опстају, да би осигурали свој опстанак; они који се развијају, да би убрзали свој развој, брже и лакше учили и тако повећали реалне изгледе за успех у послу и животу.

С друге стране, д. м. омогућују да се, поред корисних и истинитих информација, брже и неконтролисано шире и многе дезинформације које, као дигитално смеће, загађују јавни простор. Отуда и у дигиталном времену ширења д. м. умрежени актери морају сами преузети одговорност за своје изборе између доступних алтернатива. Будући да су алтернативе све многобројније, избори су све ризичнији, те је и одговорност умрежених актера све већа. Мноштво непознатих и ризичних алтернатива које са собом доносе нове д. м. у први план истиче личну зрелост и социјалну одговорност умрежених актера. Техничке могућности разноврсних злоупотреба д. м. су огромне те су лично незрели, социјално неодговорни, психички изопачени и криминални актери, који су међусобно умрежени, огромна опасност за друге људе и друштво у целини, а често и за себе саме. Интернационалне криминалне мреже данас ефикасније функционишу услед олакшане комуникације, а електронске комуникације омогућују и сасвим нове облике криминала. Компјутерски криминал се нагло шири и већ данас поприма разне облике: илегално прислушкивање постало је лакше и раширеније је него раније; електронски вандализам и тероризам (хакерски упади у компјутерске системе); крађа телекомуникационих услуга (нпр. бесплатни телефонски разговори); кршење ауторских права (крађа и копирање софтвера, филмова, компакт-дискова, тзв. пиратерија); лажан телемаркетинг; упади у електронске системе за пренос новца; електронско прање новца; финансијске малверзације преко интернета.

Персонализовани „идентитети" као што су компјутерски чипови, лични идентификациони бројеви (PIN) и заштитне шифре убрзано се шире у све области живота. Они постају неопходни за обављање онлајн трансакција да би „паметне картице" (као виртуелни готов новац) имале пролаз кроз заштићене системе. У непосредној будућности вероватно неће престати да постоје класични облици друштвених девијација и криминала и њима примерене криминалне мреже, али ће нови криминалитет преко нових криминалних мрежа сигурно нарастати. То значи да ће у дигиталном друштвеном окружењу случајеви „крађе идентитета" бити у великом порасту и да ће представљати велик изазов за све системе друштвене контроле, али и за све нове д. м. као неформалне канале друштвених комуникација.

Политички инцидент око избора Доналда Трампа за председника САД открио је да је око 50 милиона корисника Фејсбук сервиса „неовлашћено" злоупотребљено у предизборној кампањи. Тако се показало да су лични подаци које корисници д. м. добровољно уступају великим сервисима доступни незнано коме. На Гуглу, Фејсбуку и другде масовно се прикупља мноштво најразличитијих личних података путем апликација инсталираних на мобилним телефонима, којима ови сервиси скоро неограничено располажу. Могу да их уступају и продају другима или их на друге начине користе. Преко инсталиране апликације на мобилном телефону може се знати где се корисник тренутно налази, одакле и куда иде, до када остаје, с ким путује, с ким се дружи, шта мисли, чега се плаши, шта прижељкује, чему се нада, шта намерава да чини и тако до бескраја -- што све преко д. м. постаје доступно незнано коме све. Стручни аналитичари мисле да оно што о својим клијентима данас „знају" или би лако могли знати Фејсбук, Гугл и слични, вишеструко превазилази реалне могућности, па и најлуђе снове најфанатичнијих шефова обавештајних служби најтоталитарнијих режима -- и све то без икакве репресије и правних ризика. Фејсбук нуди кориснички уговор (који ретко ко чита) по којем корисник добровољно пристаје на све што се од њега тражи, а заузврат „бесплатно" добија услуге глобалног технички моћног сервиса. Вешто се камуфлира структурни парадокс да ови информативни сервиси на тржишту достижу цене мерене десетинама милијарди долара, док сами масовно нуде „бесплатне" услуге у култури која ни за гладне не познаје „бесплатан ручак". Систем који опслужује милијарде корисника стварно много кошта. Пошто корисници директно ништа не плаћају, заједно са својим личним подацима они постају роба са којом систем тако добро тргује да остварује баснословне профите. Системско решење овог структурног парадокса може се решити само тако што би се они који управљају техничким сервисима учинили објективно одговорним за легално и легитимно коришћење личних података који су им доступни. Није, дакле, довољно, иако је неопходно, да сами корисници добро воде рачуна под којим условима се умрежавају са далеким и непознатим светом, макар с опрезношћу коју имају кад се односе према себи блиским и познатим лицима.

„Четовање" преко интернета и умрежавање са свим и сваким, само по себи није патолошка појава, све док не прерасте у једну врсту нове компјутерске зависности која за собом повлачи негативне психичке, физичке и социјалне последице. Али и без драстично патолошких последица, нове д. м. функционално делују тако што обично психолошки и социјално отуђују међусобно блиске људе (суседе и чланове породице), док се на другој страни стварају проблематичне и ризичне везе с удаљеним и непознатим појединцима. Такве д. м. слабе примарне групе и постају неформална структура постмодерне виртуелне заједнице у којој се радикално мењају сви традиционални културни обрасци и укупан начин друштвеног живота. Изузетак су завичајне, сродничке и пријатељске мреже просторно удаљених, а међусобно блиских људи који су силом животних (не)прилика раздвојени, али су задржали жељу да сачувају везе са својим традиционалним примарним заједницама. Ови изузеци показују да је д. м. неутрална структура која, као и свако средство комуникације, зависи од умрежених актера и њихових потреба, интереса и вредносних оријентација, који одређују социјални карактер и њиховим мрежама. Иако је данас тешко предвидети шта ће све људском друштву у будућности донети све многобројније дигиталне структуре, а с њима и разноврсне д. м., неке могућности човековог избора увек ће постојати -- не само због неопходног антрополошког оптимизма -- него и због парадокса да се у виртуелном добу увећава и број реалних могућности.

ИЗВОРИ: www.theverge.com/2018/12/10/18134541/google-plus-privacy-api-data-leak-developers; www.nytimes.com/2018/10/08/technology/google-plus-security-disclosure.html; https//pioniri.com/sr/socialserbia 2020/.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Н. Сад 1991; Е. Гиденс, Социологија, Бг 2003; М. Митровић, Социологија, Бг 2005; „Друштвене мреже: десет питања -- десет одговора", Планета, 2011, 46; J. Хабермас, Теорија комуникативног деловања, 1--2, Н. Сад 2017; М. Пејовић, „Друштвене мреже -- најбољи шпијуни", Al Jazeera Balkans, 31. III 2018.

М. Митровић