ДИГЛОСИЈА

ДИГЛОСИЈА ((грч. div": двапут, glw'ssa: језик), специјализован вид двојезичности, када два језика или језичка варијетета обављају различите функције у истој друштвеној заједници. Етимолошки, речи билингвизам и д. обе значе 'двојезичност', али је прва сачињена од латинских, а друга од грчких елемената, са наведеном специјализaцијом значења. У ужем смислу, д. означава функционални расцеп при којем се један, престижни варијетет неког језика користи за тзв. више функције (високо образовање, администрација, књижевност, култура, религија), а други, лингвистички значајно различит и мање цењен варијетет истог језика за тзв. ниже функције (основно школство, неформална свакодневна комуникација, усмено језичко стваралаштво, популарна забава). Класични случај д. јесте вишевековна конкуренција двају варијетета новогрчког језика, практично окончана почев од 1976. признањем народног (димотики) као савременог стандарда, са све мањим примесама ученог (катаревуса), највише у службеним регистрима. Сличан однос постоји између класичног арапског и различитих говорних дијалеката у појединим арапским земљама, или између стандардног немачког и немачког дијалекта у Швајцарској.

У новијем и ширем смислу, д. обухвата и различите језике, не само варијетете, распоређене по функцијама. Тада су ретко у питању само два језика, као у Парагвају шпански као виши и домаћи индијански језик гуарани као нижи, а много чешће три или више њих (триглосија, тј. полиглосија), у лепези несводивој на просту опозицију вишег и нижег. Има средина у којима се један језик или варијетет користи у породици, други за говорну комуникацију на послу, трећи у образовне или административне сврхе, четврти можда за верске обреде и сл. Општа вишејезичност у некој држави често садржи елементе д., као кад се у Тунису арапско-француски билингвизам комбинује са д. унутар арапског. У тројезичном Луксембургу неретко се у парници сведочи на домаћем варијетету немачког као основном говорном језику, док се расправа међу адвокатима води на француском као језику престижа, а пресуда формулише на стандардном немачком као пословном језику. До сложеног укрштања ових односа може доћи и у сасвим малим заједницама; у северозападној Истри већина етничких Италијана је двојезична (италијански и словеначки), али још уз двоструку д. (стандардни и локални варијетети обају језика).

Д. је у разним облицима заступљена и на подручју српског језика. Изразит диглосијски расцеп између мешаних књижевних и литургијских језика XVII и XVIII в. и говора простог народа уклоњен је Вуковом реформом језика и правописа, у корист овог другог. Међутим, у много блажем виду д. опстаје све до данас, кроз однос стандардног српског и његових удаљенијих дијалеката, па образовани житељи Ниша или Врања располажу двама кодовима свог језика -- као, уосталом, и говорници других језика чији локални или регионални дијалекат увелико одудара од одговарајућег језичког стандарда. Нарочито у оваквим случајевима, наглашена д. (са поделом на „више" и „ниже" кодове) доживљава се као анахроно наслеђе превазиђених друштвених односа. Стога би у перспективи требало тежити консолидацији вишејезичности са што мање примеса д., дакле ситуацији у којој би цео распон функција био бар начелно свакоме доступан у његовом сопственом језику или варијетету. Овакво решење, теоријски идеално, али у пракси тешко оствариво, свакако би више одговарало природи модерних демократских друштава.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Бугарски, Језици, Бг 2010; М. Радовановић, Социолингвистика, Н.Сад 2003.

Р. Бугарски