Прескочи до главног садржаја

ДЕФТЕР

ДЕФТЕР, званична књига административних и финансијских служби Османске империје. Арапска, односно турска реч д. потиче од грчке речи diphtera у значењу коже која се користила као материјал за писање, док у османском турском ова реч значи „свеска", „бележница", „регистар", „рачун", „попис". Д. су вођени у различитим органима централне и провинцијских власти. Деле се на д. Султанског дивана, д. Високе порте, финансијске д., пописне д. и д. шеријатских судова који се називају шеријатским сиџилима. Разликују се по стилу, писму, димензијама и намени. Сведоче о уредности са којом су вођени државни послови. Најзначајнији су д. Султанског дивана, од којих су најважнији тзв. „мухиме дефтери" (mühimme defterleri) -- регистри у које су уношене одлуке након што би их султан лично одобрио, д. Царског катастра међу којима су пописни д. (тур. tahrir defterleri), који садрже прецизне податке о становништву одређене области, имовинском стању, пореским обавезама због чега су драгоцени за демографска истраживања и социјалну историју.

М. Маринковић

У оквирима разгранате османске канцеларије водило се више врста д., али су за историју српског народа најзначајнији тзв. Tapu tahrir defterleri -- пописне књиге становништва појединих области Османског царства. Они су се даље делили на mufaṣṣal (детаљне) и icmāl (сумарне) пописе: детаљни су представљали основни извор, док су сумарни били њихова рекапитулација.

Питање учесталости пописа становништва није у потпуности расветљено. Неке области, по правилу крајишта, чија се територија ширила или смањивала, пописивани су чешће. Има примера да је размак између два пописа износио четири, пет или шест година, и то управо на нашим просторима, у смедеревском, босанском и херцеговачком санџаку. Пописи су обавезно спровођени приликом смене султана без обзира колико је времена протекло од претходног пописа. На учесталост пописивања могла је да утиче и промена броја и распореда тимара. Има случајева да су спровођени парцијални пописи, само за новоосвојену област, а да том приликом није пописиван цео санџак.

Д. представљају један од основних и најзначајнијих историјских извора посебно важних за проучавање историје народа и земаља над којима се простирала власт Османског царства. Настала превасходно због потребе обезбеђења установљеног начина функционисања Османске државе, за коју је прикупљање пореза и намета од становништва освојених територија било један од основних извора државних прихода, ова врста архивских докумената по много чему је специфична. Њихов превасходно фискални карактер чини их битно различитима у односу на историјске изворе политичког или војног карактера. Али, без обзира на специфичан садржај података које они пружају, садржај д. представља примарно полазиште модерне домаће и европске историографије у проучавању османског периода историје појединих народа или земаља. Писање историје појединих области, како европског тако и азијског дела Османског царства, скоро да је незамисливо без извора ове врсте.

Детаљни пописи садрже податке о старешинама кућа у насељу. У домаћинствима где није било одрасле мушке главе као старешина домаћинства пописиване су удовице, а такође су посебно пописивани самци. Затим су уписиване заједничке фискалне обавезе насеља у натури или новцу, збир прихода, све мезре, манастири, вакуфи, мулкови, прелази, ловишта, шуме које припадају селу или су део тимара.

Потпуније податке о оновременом становништву пописаних области Османског царства османске пописне књиге не могу пружити не само зато што је основна пописна јединица била кућа, тј. домаћинство, а не човек, појединац, него и зато што су ван оквира интересовања пописивача остале жене, као и све друге категорије становништва које су биле ослобођење плаћања дажбина, а у неким случајевима и читава градска насеља.

Насеља су пописивана тако што је најпре уписивана одредница о врсти насеља -- шехер, варош, касаба, кале, хисар, махала, село, мезра, затим име насеља, његов евентуални статус и да ли има право на држање трга и панађура. Приликом пописа одређеног насеља најпре су пописивана потпуна па удовичка домаћинства. Попис села се увек завршавао табелом пореских обавеза, у којој је била дата врста обавезе, мера и износ у акчама, уколико се радило о новчаној дажбини.

Ови извори представљају ризницу за анализу османског друштва, његових структура, економског положаја становништва, а нарочито су драгоцени за разматрање територија одређене области, типова насеља и демографских кретања. Османске пописне књиге пружају увид у поделу земље на хасове, зеамете и тимаре, дају демографску и социјалну слику друштва, наводе фискалне обавезе, али пружају и податке за разумевање многих других значајних питања. Посебно је важно да су у њима садржани резултати пописа становништва које је Порта редовно спроводила.

Осим тога, д. могу да представљају полазну тачку за истраживања правне и друштвене историје српског народа у годинама које су претходиле османским освајањима тј. током последњих деценија постојања независне српске државе. Стога, чини се да се слободно може рећи да је вредност најранијих османских пописа двострука: они одражавају стање у две епохе и два друштвена уређења.

Најстарији сачувани попис који се односи на наше крајеве је попис области Крушевца, Топлице и Дубочице, из 1444, који није сачуван у целини. Следе пописи Крајишта Иса-бега Исхаковића и Области Бранковића из 1455, као и Браничева из 1467. Један од најзначајнијих извора за историју Србије и српског народа у првим деценијама османске власти, али и последњим деценијама Деспотовине Србије представља детаљни попис смедеревског санџака настао 1476. За разлику од претходно наведених пописа, овај извор није објављен у целини, али је детаљно коришћен у домаћој и страној историографији.

Е. Миљковић

ЛИТЕРАТУРА: „Daftar", у: Encyclopédie d`Islam, II, Paris 1965; H. W. Lowry, Studies in Defterology, Ottoman Society in the Fifteenth and Sixteenth Cenutries, Istanbul 1992; М. Мацура, Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године, Бг 2001; E. Исханоглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, I, Сар. 2004; Љ. Чолић, Османска дипломатика са палеографијом, Бг 2005; Е. Миљковић, На раскршћу епоха, Ниш 2013.