ДУКА

ДУКА, историчар (Мала Азија, око 1400 -- ?, после 1462). Његов деда Михаило Дука био је присталица Јована Кантакузина у грађанском рату и под драматичним околностима успео је да побегне из Цариграда 1345. Д. се први пут помиње 1421, када је живео у Новој Фокеји и био секретар ђеновског подесте Ђованија Адорна. Потом је био у служби породице Гатилузи која је владала острвом Лезбосом. Као изасланик, био је у неколико мисија код турског султана и посетио Једрене, Дидимотику, Филипопољ и Цариград. Говорио је турски и италијански језик. Написао је историјско дело које почиње од 1341. и завршава се турским заузећем Лезбоса 1462. Био је очевидац неких догађаја које је описао, а његова приповест се сматра врло поузданом. Османлијске успехе видео је као божју казну за грехе Византинаца, али је код њега и судбина (tyche) била важан елемент у историјској узрочности. Као човек који је био у служби латинских породица, подржавао је црквену унију са Римом јер је веровао да је то једини начин да Византија добије помоћ са Запада и тако се одбрани од Османлија. Драгоцен је извор и за српску историју. За Косовску битку посебно је важан један додатак који постоји у преводу Д. историје на староиталијански.

ИЗВОР: библиографија у: E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, III, Wien 1978.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дукин преводилац о бици на Косову", ЗРВИ, 1964, 8, 2; С. Красавина, „Мировоззрение и социально-политические взгляды византийского историка Дуки", Византийский временник, 1973, 34; М. Николић, „Српска држава у делу византијског историчара Дуке", ЗРВИ, 2006, 43; Византијски писци о Србији (1402--1439), Бг 2010.

Р. Радић