ДУНЂЕРСКИ, Лазар

ДУНЂЕРСКИ, Лазар, трговац, велепоседник, добротвор (Србобран, 25. III 1833 -- Србобран, 13. VII 1917). Био је трећи, најмлађи син богатог економа и поседника Гедеона Геце Дунђерског и Персиде Дунђерски, рођ. Летић. Завршио је српску основну школу у месту рођења, а потом прва три разреда гимназије у Врбасу. Школовање, прекинуто револуцијом 1848/49, наставио је у Сремским Карловцима, а затим више разреде (филозофију) у Пожуну (данашња Братислава), где је и матурирао 1853. Потом је прешао на студије права у Беч. Током боравка у Бечу дружио се са српским и хрватским интелектуалцима онога времена: Јованом Јовановићем Змајем, Ђорђем Поповићем Даничарем, Јованом Руварцем, Јованом Бошковићем, Давидом Миланковићем, Стеваном Тодоровићем, Стеваном Павловићем, Стеваном Димитријевићем, Игњатом Брлићем и др. После непуних годину дана, у двадесетој години живота, због болести је напустио даље школовање и посветио се економији и трговини. Започео је пословање капиталом од 240 ланаца оранице у Србобрану. За кратко време купио је огромне земљишне поcеде (близу 7.000 јутара земље): спахилук Црну Бару у Банату, велики спахилук с индустријским предузећима у Чибу (данас Челарево) у Бачкој, потом спахилук Камендин у Новом Саду, спахилуке у Хајдучици и пустари Кирта, затим Кулпин, Нови Бечеј и велики спахилук у Пештанској жупанији. Подигао је две пиваре -- у Челареву и Зрењанину, од којих је последња имала сопствену фабрику леда капацитета 1.800 табли дневно и хладњачу од 100 м^2^, која је запошљавала 100 радника, затим две фабрике шпиритуса -- у Челареву и Србобрану, два млина на пару -- у Н. Саду и Инђији, уљаре у Србобрану и Челареву, као и пилану у Србобрану. Скромну ћилимару у Зрењанину добрим пословањем и проширењем претворио је у Српску фабрику тепиха и тканине за намештај „Лазар Дунђерски", са више од 300 радника. Држао је више хиљада ланаца земље под најмом (Јаша Томић у Банату, Сириг, Бач--Алмаш), узгајао је свиње, марву и овце. Био је највећи економ и један од највећих трговаца храном и стоком у Угарској. Поседовао је бродове за транспорт хране на Дунаву, Тиси и Бегеју. Током година проширио је рад и своје поседе и у Босни и Србији. У власништву је имао велик број привредних и индустријских предузећа, кречану, трговину кожом и вуном, гостионице итд. Оснивач је и помагач великог броја индустријских и привредних предузећа. За његово име везано је оснивање више српских новчаних завода: Српске банке у Загребу и Прве сентомашке штедионице у Србобрану, којима је био и председник, као и Централног кредитног завода у Н. Саду и Опште привредне банке у Сомбору. Биран је за почасног члана Новосадске трговачке омладине. Био је велики добротвор српске сиротиње по свим нашим крајевима и велики мецена српског женског подмлатка. Захваљујући средствима која је поклонио (380.000 круна), године 1898. подигнута је троспратна зграда дома Српског девојачког васпитавалишта у Будимпешти -- Просветни храм Св. мајке Ангелине -- „Ангелинеум". Приложио је 50.000 круна будимпештанском санаторијуму краљице Јелисавете, за туберкулозне болеснике, а током балканских ратова Црвеном крсту у Србији и Црној Гори 30.000 круна. Као члан Патроната „Привредникових" добротвора и његов донатор Српском привредном друштву „Привредник" поклонио је 100.000 круна. Био је ктитор и приложник Текелијанума у Пешти и Фонда Св. Саве (5.000 форинти). Његовим новцем (150.000 круна) изграђена је 1906. зграда интерната за српкиње на школовању у средњим школама у Будимпешти, као и Српска вероисповедна школа у Кулпину. Важио је за веома утицајног члана Либералне странке, групе интелектуалаца која се окупила после распада Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Био је члан Управног одбора Матице српске. Када је Српско народно позориште остало без зграде, у дворишту своје кафане и хотела подигао је модерну позоришну зграду и уступио је СНП-у. „Дунђеровско позориште", како је називано, отворено је 1895, а изгорело у пожару 1928. Био је ожењен Софијом Ђорђевић (1831--1920), кћерком пароха у Сентомашу, и с њом је имао двојицу синова, Гедеона Геду (1875--1939) и Ђорђа Ђоку (1873--1950), и кћерке Јелену Ленку (1870--1895), Милку и Олгу. За заслуге на плану националног, привредног и културног препорода добио је многа признања.

ИЗВОР: АС.

ЛИТЕРАТУРА: А. Станојловић, Петровград /Велики Бечкерек, Петровград 1938; Д. Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва), Бг 1952; М. Томандл, Српско позориште у Војводини II (1736--1919), Н. Сад 1953; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Н. Сад 1956; С. Мезеи, „Стање и почетни развитак индустрије Војводине после Првог светског рата", ЗМСДН, 1961, 28; А. Касаш, „Записи Лазара Дунђерског о свом животу и стицању породичног иметка", ЗМСИ, 1995, 51; С. Вујичић, Срби у Будиму и Пешти, Будимпешта 1997; З. Ђере, Неки аспекти развоја банкарства у Војводини до 1890. Прилози за историју банкарства у Војводини, Н. Сад 1998; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, III, Н. Сад 2000; Н. Л. Гаћеша, Историја банкарства у Војводини, Н. Сад 2001.

П. В. Крестић