ДИЈАБАЗ,

ДИЈАБАЗ, стари (палеотипни) жични еквивалент габра и базалта (SiO2=45--52теж.%) који је идентификовао А. Броњар. Tо је тамносива до потпуно црна стена. Jавља се у виду дајкова и силова или неправилних тела, која граде прелазе ка ситнозрним габровима. Састоји се из базичног плагиокласа (лабрадор или битовнит) и моноклиничног пироксена (аугит), споредни минерали су оливин, магнетит, илменит и апатит, а секундарни: албит, епидот, хлорит, калцит, леукоксен и оксиди и хидроксиди гвожђа. Д. показује карактеристичну офитску структуру у виду изукрштаних приткастих кристала плагиокласа који су окружени крупнијим и анхедралним кристалима аугита. Чести су и д. с крупнијим кристалима плагиокласа између којих се налази матрикс од ситнијег пироксена, магнетита и стакла. Текстура д. је масивна и хомогена. Супкомисија за систематику магматских стена предлаже да се уместо термина д. користи долерит, али се ова два назива још увек употребљавају као синоними. Д. настају при сваком базалтном магматизму, али су посебно заступљени у океанској кори где граде простране серије субпаралелних дајкова у средњоокеанским гребенима. Јављају се и као важни чланови офиолитских комплекса; због тога што старији дајкови бивају просечени новим порцијама магме, они веома често показују тзв. асиметричне замрзнуте рубове. Д. има и унутар великих толеитских магматских провинција у којима се јављају као мања тела очврсла у субвулканском нивоу. Код нас су д. везани искључиво за јурске, ређе и палеозојске офиолитске комплексе, где се налазе у виду дајкова или индивидуалних субвулканских тела утиснутих у серије базалтних лава или у габрове. Има их на Маљену и Повлену, код Крагујевца (Ждраљица, Превешт), код Куршумлије, на Старој планини, Дели Јовану и другим местима. Д. се користи као архитектонски камен и као сировина у путној индустрији.

ЛИТЕРАТУРА: R. W. Le Maitre, A. Streckeisen, B. Zanettin и др., Ingneous rocks: A classification and Glossary of Terms, Cambridge 2002.

В. Цветковић