ДУБРАВА

ДУБРАВА, хумска жупа коју први пут помиње поп Дукљанин у XII в. Име је добила по густим храстовим шумама које су до овог времена већ биле искрчене. Простирала се на левој обали Неретве, у долини реке Брегава. На југу се планинским висовима граничила са жупом Жаба, а између Крупе и Брегаве са жупом Лука. Тврђава Почитељ се налазила у Д., као и село хумске епископије Бивоље Брдо. На северу се граничила са Бишћем (жупа Хумска земља) преко Квања и Косе. Њој је припадало и Видово (Столачко) поље, а Оплачићи су били средиште жупе. Простор Кргуда и Кубаша раздвајао ју је од Дабарског поља и жупе Дабар. Д. се помиње 1285, када Добровој, син Преје из Д., даје изјаву о својој оставштини. Током XIV и XV в. младићи и девојке из Д. одлазе на службу и занат у Дубровник. Такође, у овом периоду сачувано је више уговора са људима из Д., који од Дубровчана узимају стоку на припашу.

Д. је током средњег века делила политичку судбину Хумске земље, а у XIV и XV в. посебно Источног Хума. После продора Босне у долину Неретве 1326, српски краљ је 1328. повратио територију источно од Неретве па и жупу Д. Њоме је једно време господарио кнез Војислав Војиновић (1356--1363), а затим жупан Санко Милтеновић. После његове погибије (1370/1372) накратко је овом жупом загосподарио жупан Никола Алтомановић, да би се 1373. у Источном Хуму учврстили браћа Санковићи. Када је 1404. уклонио војводу Радича Санковића, Сандаљ Хранић је трајно загосподарио Источним Хумом, па и Д. Централни део жупе са тврђавом Столац пао је под турску власт 1466, а јужни део са градом Почитељем, одржао се до 1471. Турци су на овом простору формирали нахију Благај, која је обухватила жупе Хумску земљу и Д. и део жупе Лука.

У средишту жупе, у Оплачићима, налази се некропола где стоји стећак на којем је натпис: А се лежи кнез Радивој Влатковић у то време најбољи муж у Дубравах. Вероватно је реч о властелину који је управљао жупом. У Ошанићима код Стоца било је седиште катунара Влаха Храбрених још од времена Стјепана Милорадовића. Ту је било и седиште његовог сина војводе Петра Стјепановића, који је 1475. пописан као тимарник и војвода Доњих Влаха.

ИЗВОР: Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Бг 1928.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Бешлагић, „Стећци у Оплачићима", НС, 1960, VII; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; „Дубраве у средњовековној Србији", Београдски историјски гласник, 2012, 3.

С. Мишић