ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА (лат. de: од, natio: народ), процес принудног, више или мање систематског растварања националне самосвести неког народа, потискивање његовог културног идентитета на маргине јавног друштвеног живота и ограничавање државног суверенитета. У случају српског народа ради се о планском расрбљавању које почиње исламизацијом у доба турске владавине и верском асимилацијом у државама католичког прозелитизма, а наставља се стварањем заједничке државе са Хрватима и Словенцима, са титоистичким обнављањем и потоњим антисрпским разбијањем друге Југославије и с најновијим глобалистичким растварањем српске националне самосвести у наступајућем „добу постистине" и антикултурном амалгаму масовног западног конзумеризма.

У првој вишенационалној држави Срби су, упркос својим огромним људским и материјалним жртвама у I светском рату, принуђени не само на политичке и економске уступке народима који су у рату били на пораженој страни, него су као православни хришћани суочени са новим притисцима на духовно и национално самопорицање. На парадоксалан начин, том циљу је послужило и монархистичко наметање Србима идеологије интегралног југословенства, које је, поред осталог, дало згодан повод и нови изговор за појачавање старе антисрпске ватиканско-хабзбуршке пропаганде и распламсавање нове бољшевичко-комунистичке критике тзв. великосрпског национализма и државног унитаризма.

У току II светског рата Срби су били изложени масовном убијању и систематском прогону (тзв. етничком чишћењу) са свих својих етничких простора -- почев од централне Србије, а нарочито са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине, из Македоније и југоисточне Србије, из Срема, Баната, Бачке, Барање, Славоније, Лике, са Баније и Кордуна. Окупаторска немачко-хитлеровска коалиција расрбљавање српских балканско-панонских простора спроводи по плану који у Хрватској најотвореније пропагира и најбруталније спроводи Павелићев усташки режим по свом геноцидном моделу „коначног решења српског питања" тако што би све Србе требало или покрстити (покатоличити) или побити или протерати. Сличне геноцидне методе обрачунавања са Србима примењивали су у својим окупационим зонама фашистички италијанско-албански, бугарски и мађарски режими.

У комунистичкој Југославији српска национална самосвест је анестезирана титоистичким идеолошким симетријама националне одговорности и револуционарних заслуга у симулакруму „братства и јединства свих југословенских народа и народности". Тиме је у дубине српске историјске подсвести систематски потискивано сећање на најбруталније злочине над Србима у логорима попут Јасеновца, у свим окупационим зонама за време рата, па и сећање на револуционарни терор у Србији и злочине над цивилима по доласку комуниста на власт.

Посебан и најновији талас принудног расрбљавања покренут је спољним глобалистичким и унутарњим антисрпским разбијањем последње југословенске државе, које је довршено НАТО агресијом на Србију, окупацијом Косова и Метохије и његовим признавањем као тзв. независне државе у склопу великоалбанског пројекта западног америчко-европског прекомпоновања Балкана. Овоме претходи медијски агресивно сатанизовање српског народа, по моделу новије англосаксонске и старе германске расистичко-нацистичке пропаганде.

Разобручена сила НАТО земаља и недавних агресора је и даље стална спољна претња која се надвија над Србима као народом и Србијом као државом. Са те стране се и данас систематски потхрањују албански, хрватски и бошњачко-муслимански антисрпски шовинизам, одлучном подршком њиховом већ спроведеном сепаратизму. У околностима у којима су Срби масовно протерани из Хрватске, из Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије, они су од жртве проглашени за кривце тако што им је западњачком евроатлантском хашком симулацијом ударен жиг геноцидности. Тако се оправдавају НАТО агресија, „хуманитарно" бомбардовање осиромашеним уранијумом, окупација и отимање Косова и Метохије, негира Република Српска, а Сребреницом прекрива и поништава сећање на Јасеновац. Од Срба као народа се скоро ултимативно захтева идентификација са својим дојучерашњим агресорима и актуелним непријатељима и то је суштина новопрокламованог „задатог" и наметаног „идентитетског преображаја" који се схвата као „замена" српске историјске националне самосвести са колонијалном пузавошћу (Д. Баста) која Србе води у самопорицање (М. Ломпар) и завршава са аутошовинизмом (З. Аврамовић).

Најновије геополитичко сучељавање САД и Русије на Балкану (М. Степић), у које се све више укључује и Кина, Србе као народ додатно излаже ударима западне турбокапиталистичке цивилизацијe која се бори не само против нације и националне државе него и против свега што је особено и аутентично: против природне породице и традиционалне вере, универзалног права и класичне науке, а нарочито против хуманог васпитања и образовања младих поколења; унижавају се традиционалне вредности, а намећу интереси профита, квантитет уместо квалитета, имитација и симулација уместо креативности, обука („едукација") послушника уместо свестраног образовања слободних личности које критички мисле својом главом (Ч. Оцић).

Оно што није постигнуто отвореном ратном НАТО агресијом наставља се неоколонијалним „мрежним ратом против Срба" (С. Стојичевић) у којем неке утицајне тзв. невладине организације функционишу као борбене јединице у нападнутом друштву. Њиховом разорном дејству изложени су све националне институције и културни обрасци: српска средства јавног информисања, банке и предузећа, војска и православна црква, школски систем (од јаслица до универзитета), породични, лични и јавни морал. Крајњи циљ је „испирање мозга" већини грађана који се претварају у бесловесну масу без отпора, којом се лако и неограничено манипулише.

У овако неповољним спољним и унутарњим историјским околностима за Србе као народ, темељно су угрожени државни суверенитет и територијални интегритет Србије, српски културни идентитет, просперитет и одрживи развој српског друштва у целини. Пошто је државни суверенитет најважнији стуб националног идентитета, а национални идентитет последња одбрана слободног опстојавања једног народа и његове државе, то је данас најпреча национална потреба да се на актуелне глобалистичке изазове изнађу рационални одговори који омогућују да се осавремене и тако очувају све битне духовне црте традиционалног српског културног идентитета. Тако би се продуктивно подизао српски културни имунитет који би омогућио да се правовремено препознају и ефикасно спречавају сви спољни насртаји агресивне западне србофобије и још опаснији унутарњи неоколонијални аутошовинизам који у таквим (не)приликама метастазира.

ЛИТЕРАТУРА: М. Селимовић, Сјећања, Бг 1977; Р. Самарџић и др., Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; Н. Чомски, Шта то (у ствари) хоће Америка, Бг 1995; С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник 1997; В. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Н. Сад 1998; М. Брдар, Хроника разорене Троје. Србија у процесима деконструкције, Кг -- Бачка Паланка -- Бг 2002; С. Трифковић, Сенка џихада, Бг 2007; С. Антонић, Културни рат у Србији, Бг 2008; А. Рајс, Чујте Срби -- чувајте се себе, Бг 2008; С. Самарџић, Градња и разградња државе, Бг 2008; М. Базић, Идентитет и културно наслеђе Срба, Бг 2009; С. Вуковић, Етика западних медија. Антисрпска пропаганда деведесетих година ХХ века, Ср. Карловци -- Н. Сад 2009; А. Смит, Национални идентитет, Бг 2010; М. Ломпар, Дух самопорицања: прилог политици српске културне политике, Н. Сад 2011; М. Митровић, „Српска идеја у доба збркане историјске свести", ЗМСДН, 2011, 134; К. Чавошки, Расрбљивање, Н. Сад 2011; М. Митровић, Српско клатно: прилози за феноменологију српског друштва, Бг 2012; З. Аврамовић, Родомрсци и родољупци, Бг 2013; Ж. Видовић, Његош и косовски завет, Бг 2013; В. Матовић, Ћирилица и латиногорица, Пг 2013; Д. Баста, Самопоштовање и пузавост, Бг 2015; Ђ. Бодрожић, Српски идентитет, Бг--Пг 2015; М. Митровић, „Феноменологија и дијалектика националног идентитета и српски идентитет Србије", у: Идентитетски преображај Србије, Бг 2015; М. Ковић, Упоришта, Бг 2016; М. Митровић, „Magnum crimen или злочин без казне?", у: Казнена реакција у Србији, IV, Бг 2016; Ч. Оцић, „Крај рада или ново ропство", у: Академске беседе, 1, Бг 2016; С. Антонић, Демонтажа културе, Бг 2017; М. Вучинић, Анатомија Друге Србије, Бг 2017; Ж. Видовић, Срби у Југославији и Европи, Бг 2018; Ч. Копривица, Српски пут, Бг 2018; Ч. Оцић (прир.), Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала, Грачаница--Цт--Бг--Зр 2019; М. Степић, Српски геополитички образац, Бг 2019; С. Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Бг 2019.

М. Митровић