ДИСКУРС

ДИСКУРС (лат. discursus: разговор), везани скуп исказа, текст или скуп текстова исте функционалне усмерености који се посматрају у контексту, заједно са комуникативним, прагматичким, друштвеним, психолошким и другим чиниоцима. У савременој лингвистици д. има више тумачења међу којима се издвајају следећа: надисказна целина, комуникативни догађај, интеракција, стереотип који одређује говорну праксу, функционални стил. Тумачење д. као надисказне целине потиче из америчке дистрибутивне лингвистике, где се он посматра као надисказна језичка јединица у контексту других сличних јединица и саме ситуације ради успостављања мреже еквиваленције међу њима. Са успоном лингвистике текста, почев од 70-их година ХХ в., термин д. се користи у истом значењу као и текст, са нагласком на социјалном и комуникативном аспекту, претежно као јединица која припада говору, док се текст посматра са аспекта језика, односно д. се приступа као тексту који је актуализован у комуникативној ситуацији с обзиром на услове његовог стварања и декодирања од стране учесника комуникације у контексту социокултурних, психолошких и других фактора. Oдатле потиче тумачење д. као врсте интеракције -- рекламе, огласи, репортаже, вицеви и сл. Дихотомија текст--д., која се тумачи као однос истог реда као и опозиција реченица--исказ, уводи у интерпретацију д. прагматичке и социолигвистичке факторе, као и когнитивне чиниоце који претходе кодирању и декодирању поруке. У том смислу д. је субјективан јер одсликава особине свести индивидуе у комуникацији, динамичан пошто се искази посматрају у процесу њиховог настајања и декодирања, и ситуативан с обзиром на то да одговара језичким и екстралингвистичким нормама комуникативне и социјалне ситуације. Распрострањено тумачење д. као типа говорне праксе темељи се на француској семиотичкој традицији поистовећивања д. са говором. Ту се д. посматра као један од облика функционисања језика који обухвата језичке и ванјезичке факторе, моделира и регулише језичке норме прилагођавајући их сфери говора. Схватање д. као комуникативног обрасца језичке праксе у одређеној социјалној сфери распрострањено је у прагмалингвистици. Основно обележје д. у том смислу је регуларност интеракције представника одређених друштвених група (нпр. на релацији лекар--пацијент, професор--студент, продавац−купац и сл.). Такав д. се посматра као „алтернативни свет" у језичком систему са својом посебном граматиком, лексиком и семантиком, који се описује с обзиром на комуникативне стратегије и употребу језика као инструмента деловања. Поступци проучавања комуникативних стратегија, говорних чинова, као и друге методе описа групе исказа који су условљени истим типом контекста, као и устаљеношћу комуникативних ситуација истог типа, примењују се у оквиру д. анализе. Шире тумачење д. обухвата ванјезичку стварност чије се виђење одређује у оквиру инвентара образаца које друштво намеће појединцу кроз стереотипизацију структурирања реалности, као „праксу коју намећемо стварима", што даје појму д. интерпретацију сличну оној коју у когнитивној лингвистици има језичка слика света. Проучавања д. у српској лингвистици актуелизују се од краја 80-их година ХХ в. У радовима Свенке Савић, Весне Половине, Вере Васић, Људмиле Поповић, Веронике Митро и других лингвиста издвојени су поједини типови д. према различитим критеријумима, како језичким тако и контекстуално-ситуативним, који је описују различитим методима.

ЛИТЕРАТУРА: Y. S. Harris, „Discourse Аnalysis", Language, 1952, 8; T. A. v. Dijk, Studies in the Pragmatics of Discourse, Hague 1981; В. Половина, Лексичка кохезија у разговорном језику, Бг 1987; Дискурс српскохрватског језика и језички нивои, Бг 1993; С. Савић, Дискурс анализа, Н. Сад 1993; В. Васић, Новински рекламни оглас. Студија из контекстуалне лингвистике, Н. Сад 1995; Љ. Поповић, Eпистоларни дискурс украјинског и српског језика, Бг 1997; М. Фуко, Поредак дискурса, Лозница 2007; В. Васић (ур.), Дискурс и дискурси, Н. Сад 2010.

Љ. Поповић