ДАНИЛО

ДАНИЛО, архимандрит, учитељ (Паштровићи, ? -- манастир Дечани, 1820). Заслужан за обнову манастира Дечана. Нису познати детаљи из његове младости, као ни то да ли се презивао Паштровић или Каженегра. Био је у роду са митрополитом Петром I, а замонашен је у манастиру Дуљево где је рукоположен за јеромонаха. У Дечане је стигао 1766. где је затекао само једног монаха и објекте у рушевинама. Увећао је братство, отворио школу и започео обнову објеката, због чега су га Арнаути ранили у једном од оружаних напада на манастир (1776). На његове жалбе султан Абдул Хамид I поставио га је ферманом 1778. за управника свих дечанских имања ослободивши манастир свих пореза и намета, а скадарски Махмуд-паша бурунтијом је забранио напад на манастир и дозволио оправку манастира (1786). Извршио је темељну обнову Дечана, поставио нов иконостас у дуборезу са иконама, подигао конаке у којима је радила школа, на месту игуменарије подигао је архимандрију, што је било у вези са његовим напредовањем -- 1770. постао је игуман, а 1811. архимандрит. По његовом налогу Алексије Лазовић преписао је и украсио Службу и Акатист Св. Стефану Дечанском. Поклонио је манастиру један монументални крст у дуборезу. Новац за обнову добио је скупљањем прилога по Русији, Србији, Црној Гори, Херцеговини, Бугарској и Палестини, у коју је ишао на поклоњење 1794. и провео три године. Слао је молбе свим јужнословенским народима тражећи помоћ, те одржавао везе са митрополитом цетињским Петром I и неким вођама Првог српског устанка. Осим Срба поштовали су га и Турци и Арнаути који су га звали за шишаног кума њиховој деци. Сахрањен је у олтару дечанске цркве у гробници коју је сам спремио.

ИЗВОРИ: М. С. Милојевић, Путопис дела праве Старе Србије, III, Бг 1887; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Нинковић, Братство лавре Високих Дечана, Пећ 1927; М. Шакота, Манастир Дечани, Бг 1978; Дечанска ризница, Бг 1984; И. С. Јастребов, Стара Србија, Пр 1995.

Р. Милошевић