Прескочи до главног садржаја

ДАБАРСКА ЕПИСКОПИЈА

ДАБАРСКА ЕПИСКОПИЈА (митрополија), административна област која у оквиру српске цркве делује од 1220. У свим познатим средњовековним пописима српских епископија наводи се и Д. е. Седиште епископије било је у манастиру Св. Никола код села Бање, у близини Прибоја. Овај манастир је из пренемањићке епохе и није познато ко је био први ктитор. Није познат обим дабарског епархијског властелинства, али је свакако ова значајна епископија имала обезбеђене сталне приходе. Једини податак о њеним имањима односи се на поседе у Сухогрлској земљи које је краљ Милутин одузео од Липљанске епископије и приложио их храму Св. Николе Дабарског. У Пљевљанском синодику записано је девет поглавара Д. е., од 1220. па до краја XIII в.: Христофор, Јоаникије, Методије, Никола I, Јован I, Спиридон, Исаија I, Јован II и Јован III. Епископ Исаија II био је жив у време писања Синодика (1286--1292), a забележенo је да je радио на сузбијању богумилске јереси у Полимљу. Помен ковинског протопопа и њему надређеног епископа Николе у једном запису с великом вероватноћом упућује на Николу I који се помиње у Синодику. У првој половини XIV в. на челу Д. е. био је Јован IV, а 1329. Никола III. У ктиторском натпису краља Стефана Дечанског, који је обновио храм, помиње се име овог епископа. Портрет Николе III осликан је на северном зиду цркве у ктиторској композицији. У храму је била сахрањена и мајка овог епискoпа, монахиња Марта, о чему сведочи сачувана надгробна плоча с натписом. У другој половини XIV в. дабарска област се налазила у држави Војиновића. Чланови ове породице су били и ктитори седишта Д. е., а манастир Св. Николе постао је маузолеј ове породице. Неколико представника ове породице сахрањено је у манастиру, међу њима велики челник Димитрије, велики кнез Војислав, као и његова снаха, мајка жупана Николе Алтомановића. После 1373. дабарска област се извесно време налазила у рукама Твртка I Котроманића. Већина истраживача се слаже да је седиште Д. е. премештено у Милешеву када је уздигнута на ранг митрополије и да је тако деловала до друге половине XV в. У том периоду нема помена дабарских него само милешевских митрополита, а мало је вероватно да су оба црквена центра деловала истовремено.

М. Копривица

Тек замирањем рада Пећке патријаршије и падом у турску власт Д. е. дошла је у јурисдикцију Охридске архиепископије која се ширила упоредо са турским освајањем. На Охридском сабору 1532, који је судио смедеревском митрополиту Павлу за покушај да Српску цркву отргне од охридске власти и обнови Пећку патријаршију, учествовао је и босански епископ Марко. Обновом Пећке патријаршије поново је дошла у њену јурисдикцију. Крајем XVI в. Дабарска митрополија се претопила у Босанску, о чему сведочи помен митрополита Аксентија са титулом дабарског (1589--1590), а убрзо са титулом босанског (1592). Да се у једном дужем времену митрополија звала „дабарска и босанска" сведочи и натпис на једној Богородичиној икони рађеној 1734. „ва дни мїтрополита дабарскаго и босанскаго кѵрь Мелетїа". Један запис из 1752. њеног епископа представља као „православни митрополїть дабарски и вьсеи Босни". У XVIII в. преовладава назив Дабробосанска са седиштем у Сарајеву.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Љ. Ковачевић, „Светостефанска хрисовуља", Споменик СКА, 1890, 4; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, III 1905; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Бг 1912; Г. Бабић, „Српски записи на грчком четворојеванђељу бр. 131 из Чикага", ЗЛУМС, 1972, 8; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Бг 1974; В. А. Мошин, „Сербская редакция синодика в неделю православия", Византийский временник, 1975, 16.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „О Дабарској епископији", ГНЧ, 1878, 2; Н. Дучић, „О јепископијама зетској и дабарској", ГСУД, 1884, 57; С. Косановић, „Преглед биљежака или извора о дабарским епископима и дабробосанским митрополитима", Истина, 1898, 1--6; М. Пурковић, Српски епископи и митрополити средњег века, Ск 1938; М. Шакота, „Прилози познавању манастира Бање код Прибоја", Саопштења, 1971, 9; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; М. Шакота, Ризница манастира Бања код Прибоја, Бг 1985; С. Ћирковић, „Српске Notitiae Episcopatuum", у: Споменица епископу шумадијском Сави, Н. Сад 2001; С. Пејић, Манастир Свети Никола Дабарски, Бг 2009.