ДАМАСКИН од НЕМЕТА, Стефан

ДАМАСКИН од НЕМЕТА, Стефан, племић, добротвор (вероватно Арад, средина XVIII в. -- Темишвар, 28. VI 1817). О њему и његовој породици нема поузданих података из ранијег периода. Претпоставља се да је пореклом био из Арада, а да се у Темишвар преселио пре 1790. Купац српског села Немет (Beregsaul-mic, западно од Темишвара) 1788. Племићку диплому са грбом на овај посед доделио му је цар Франц I у Бечу 1799, а право на предикат ,,од Немета" 1800. Посед је куповином проширио и на пустару Хајдучица, где је између 1805. и 1810. организовао насељавање словачких протестаната, изградњу насеља и школе. Диплома о племству наводи презиме Дамаскин-Љубомировић. Један је од потписника молбе митрополиту 1790. да се имовинска права православних земљовласника званично потврде у виду одлуке на предстојећем Угарском сабору. На народно-црквеном сабору у Темишвару исте године учествовао је као представник земљопоседника, а том приликом је потписао жалбу због запостављања припадника православне вере у службама у жупанијама. Јавно је иступио против администратора митрополије Петра Петровића, а приликом избора за новог митрополита гласао је за Стефана Стратимировића. Д. је био ожењен Маријом Зако (†1832), са којом је имао синове Александра († 1842), Антонија (†1849), Симеона (1792/5--1857), Саву (1795/8--1863) и кћерке Пулхерију (1800--1866), Терезију (†1835), Катарину (†1876) и Ану. Био је претплатник на српске књиге у периоду између 1802. и 1814. Сахрањен је у породичној гробници под олтаром неметске цркве Св. Георгија. Иза себе је оставио фонд од 92.800 круна, из којег је од 1817. новац издвајан за издржавање неметског пароха, капелана, учитеља, удовица и стипендиста на школовању, као и арадског пароха.

Породица Дамаскин била је брачним везама повезана са другим српским утицајним породицама. Супруга је потицала из породице потиских официра Зако, који су од 1751. имали диплому племића ,,од Бајше", Бечеја и Кањиже. Кћерка Терезија била је удата за темишварског трговца и племића Петра Маленицу ,,од Стаморе", а син Антоније био је ожењен Јеленом Текели (1788--1874). Његови потомци били су током XIX в. вршиоци жупанијских служби, тзв. асесори скупштина Темишварске и Торонталске жупаније. Син Сава аутор је списа на немачком језику Heros, ein Trauerspiel in fünf Akten, о којем су известиле Новине Сербске 1819, а Симеон правник и дародавац балдахина за Темишварску саборну цркву Вазнесења Господњег 1856. Само син Антоније је имао мушке наследнике. Унук Стефан (II) (1812 --1866) био је правник и начелник Вршачког среза, промађарски учесник у револуцији 1848--1849. и приложник у изградњи православне цркве у Немету 1855--1861, у којој је смештена породична гробница. Унук Јован (1816--1892) био је тамишки велики жупан и посланик на Благовештенском сабору 1861. Успомена на ову породицу очувала се и у Хајдучици. Пошто је његов праунук Стефан (III) Дамаскин 1890. продао посед породици Дунђерски, нови власници су 1911. у њој изградили дворац ,,Дамаскин".

ИЗВОРИ: С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Н. Сад -- Ср. Карловци 1972. ЛИТЕРАТУРА: M. Lendvai, Temes Vármegye nemes családjai, II, Budapest 1899; М. Косовац, Српска православна Митрополија карловачка по подацима од 1905. год., Ср. Карловци 1910; Д. Ј. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, Бг 1955; Б. Ковачек, „Два књижевна изненађења из породице Дамаскин", ТЗ, 2002, 3.

Ј. Илић Мандић