ДАМЈАНОВИЋ, Александар

ДАМЈАНОВИЋ, Александар, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Крагујевац, 21. X 1900 -- Београд, 25. III 1978). Дипломирао 1923. на Електротехничком факултету у Лијежу, а затим завршио и Радиотехнички одсек Високе електротехничке школе у Паризу. Као млад инжењер био је у више наврата на усавршавању или на раду у низу познатих фабрика или института у Француској, Немачкој и Шведској. Одмах после дипломирања запослио се као инжењер у Блок-сигналној радионици железница, а затим је више година радио у Војном ваздухопловству у Новом Саду. Године 1931. враћа се у Београд као инжењер ПТТ и бива изабран за приватног доцента на Универзитету у Београду за предмет Жична телеграфија и телефонија. За сталног доцента изабран 1936, а 1951. за редовног професора ЕТФ. Први је наставник радио-технике и технике жичних телекомуникација у Србији. Предавао је Теоријске основе телекомуникационе технике, Основе телекомуникација, Теорију телекомуникација и Електроакустику. Коаутор је уџбеника из области телекомуникација, електронике и електроакустике (Теорија телекомуникација I, Бг 1959, Теорија телекомуникација II, Бг 1960, Електроакустика I, Бг 1965, Збирка решених задатака из електроакустике, Бг 1963). Оснивач је Одсека за телекомуникације и електронику (1948) и више година био носилац организационог и наставног рада овога одсека. Био је декан ЕТФ у Београду и више година шеф одговарајуће катедре. Оснивач је и први управник Института за телекомуникације САНУ, који је заједно с Институтом бившег Радиокомитета представљао језгро из којег се развио данашњи институт „Михаило Пупин". Био је председник Матичарске комисије за Оснивање ЕТФ у Бањалуци, где је касније низ година држао предавања. У заједници с Институтом за експерименталну фонетику и патологију говора САНУ (руководилац Ђорђе Костић) почетком 60-их година XX в. започео је истраживања на првом вокодеру опште намене за српски језик. Оснивач је и први председник Југословенске електротехничке комисије (ЈЕК), као националног комитета у чланству Mеђунарoдне електротехничке комисије (IEC). Био је генерални секретар Државног обора за прославу стогодишњице Теслиног рођења, а одржао је низ предавања доказујући приоритет Теслиних пионирских открића. У националним и међународним телима радио је врло ангажовано на томе да јединица магнетне индукције добије назив „тесла". Биран за почасног доктора Београдског универзитета 1972.

ДЕЛО: „Principe Théorie d'une nouvelle réalisation du radio-compas automatique d'aéronef", L'Onde Electrique, 1937, 16, 181.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), Наших 50 година (1948--1998), Бг 2003.

Д. Драјић