Прескочи до главног садржаја

ДОВНИКОВИЋ, Боривој Бордо

ДОВНИКОВИЋ, Боривој Бордо, аутор анимираног филма и стрипа, илустратор, карикатуриста (Осијек, 12. XII 1930). После избеглиштва у Србији (1941--1945) враћа се у родни град и започиње каријеру цртача стрипа („Ударник Ратко", Глас Славоније, 1945). Уз краткотрајно студирање на Академији ликовних уметности у Загребу (1949) ради, затим, као карикатуриста у листу Керемпух. Ту са колегама В. Нојгебауером и В. Делачом покреће продукцију анимираног филма (Велики митинг и Весели доживљај, 1951). Са њима оснива и „Дуга-филм" (1951--1952), први студио цртаног филма у Загребу. Од 1957. у студију „Загреб филма", са З. Боуреком, В. Мимицом, Д. Вунаком и др., учествује у уобличавању нове естетике филмске анимације, потом међународно препознате и афирмисане као Загребачка школа цртаног филма. У том периоду настаје низ његових значајних остварења: Луткице (1961), Оле, тореро (1963) и Без наслова (1964, награде фестивала у Београду и Оберхаузену). Истовремено је и аутор многих рекламних и популарних телевизијских филмова (Мендо Мендовић 1963--1965) и стрипова у листовима Плави вјесник, Мики стрип и др. Пуну стваралачку зрелост и афирмацију достиже анимираним филмовима Знатижеља (1966), Крек (1967), Путник другог разреда (1973), Н. Н. (1977) и Школа ходања (1978, награда жирија у Оберхаузену 1979) којима -- у трагању за менталитетом „малог човека", збуњеног и запитаног над недоумицама „великог света" -- до мајсторства развија тзв. „психолошку карикатуру" у најбољим традицијама поетике гега. Стилски редукујући фигуралну анимацију и класичну драматургију цртаног филма на необичне параметре кретања фигуре на белој, веома моћној и прилагодљивој позадини, изграђује препознатљив ауторски рукопис који га доводи међу најистакнутије ствараоце анимираног филма у свету. Следе анимирани филмови Бијела прича (1981), Два миша (1981), Тврдоглаво маче (1981), Један дан живота (1982), Два живота (1988), Узбудљива љубавна прича (1989), Спас у задњи час (1995), Тишина (2009). Многе ауторске ретроспективе приређене су му у париској Кинотеци, Музеју модерне уметности у Њујорку, у Пекингу, Хирошими, Анесију, Отави, Еспињу, Москви и др. Његови филмови су награђивани на најзначајнијим међународним фестивалима, а добитник је и награда за животно дело, међу којима су: „Premio alla Carriera" 1995. у Тревизу (поводом стогодишњице филмске уметности); „Sidewalk Moving Festival", Бирмингем (Алабама, САД), 2000; Награда за животно дело Међународне федерације за анимирани филм (АСИФА), Еспињо, 2001; Награда за животно дело „Владимир Назор", За-греб, 2003; Плакета Југословенске кинотеке за допринос филмској уметности 2004; Награда „Андрија Мауровић" за животно дело у уметности стрипа 2011; Награда за животно дело Међународног фестивала анимације АНИМАФЕСТ у Загребу 2017. У часопису Филмска култура од 1976. цртао је и писао јединствену „Школу анимације", која је као књига објављена 1983, а затим преведена на више светских језика и уведена као уџбеник за филмску анимацију на Факултету за филм и телевизију Музичке академије (ФАМУ) у Прагу. Био је члан Извршног одбора (од 1976) и генерални секретар (1994--2000) АСИФА, те гостујући професор и саветник за анимацијско образовање покрајине Ђилин (Кина, 2006). Један је од оснивача АНИМАФЕСТ-а у Загребу (1972) и његов директор од 1985. до 1992. Члан је редакције и карикатуриста недељника Новости Српског народног вијећа у Загребу.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Пата, Живот у фантазији цртаног филма, Зг 1983; Б. Довниковић Бордо, Школа цртаног филма, Зг 2009; Н. Берош, „Боривој Довниковић Бордо, Карикатура је начин живљења (интервју)", Новости, Зг, 1. VII 2018.

Б. Зечевић