ДАМЊАНОВИЋ, Радомир Дамњан

ДАМЊАНОВИЋ, Радомир Дамњан, уметник (Мостар, 10. XII 1935). На Академији ликовних уметности у Београду, у класама Ђ. Бошана и М. Челебоновића, дипломирао 1957. и магистрирао 1959. сликарство код Н. Гвозденовића. Усавршавао се у Лос Анђелесу и Њујорку (1971/72). Од почетка има статус слободног уметника. Члан је УЛУС-а (од 1958) и Ладе (од 2012). Од 1974. живи и ради у Милану. Осим сликарством, цртежом и графиком, бави се и концептуалном уметношћу (акције, перформанси, фотографија, филм, видео). У области тзв. нове уметничке праксе објавио је књигу Ничег сувишног у људском духу (Тибинген 1978). Редовно излаже самостално од 1958. и учествује на заједничким ликовним смотрама од 1959, код нас и у иностранству, између осталих на Бијеналу медитеранских земаља у Александрији (1961), Бијеналу у Сао Паулу (1963, 1981), Документима у Каселу (1964), Бијеналу у Венецији (1966, 1976) итд. Добитник је Награде на VII бијеналу у Сао Паулу (1963), Октобарске награде Београда (1964) и Награде „Сава Шумановић" (2011). Његова најзначајнија дела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Музеј савремене уметности у Загребу, Национални музеј модерне уметности у Паризу итд.

Код раних фигуралних мотива тежио је геометризацији облика, чврстој конструкцији, идеалном реду и успостављању композиционих односа (Сликар и модел, 1957), досезању изражајности материје, пиктуралности, снаге контраста и уобличавања значења (Кувар, 1958) или размишљања о судбини човека (Ратник, 1959). Упоредо је стремио и чистој ликовности (Калемегдан, 1955). Успоставио је сопствену ликовну лексику и систем знакова који постају независни, тајанствени и отворени за различита читања (Асоцијација потонулог града, 1959). Посебно место имају обале блиске апстракцији, са записима сензибилног цртача и акварелски прозирним, суптилним нијансама рођеног колористе, са кабинама, метама и другим знацима упозорења (Пешчана обала, 1958; Стеновита обала, 1961; Кабине на пешчаној обали, 1966). Исти симболи јављају се и код радова без асоцијативних назива, који ненаметљиво скрећу пажњу на опасности савремене цивилизације (Елемент у простору, 1963). Везао се за актуелне токове минимализма и нове апстракције пристигле из САД, са упориштем у супрематизму и Маљевичу. У почетку је геометријске форме добијао мноштвом организованих тачака и уситњеним пољима (Слика, 1962). Касније је извршио потпуно сажимање, препустио се изазову строге геометрије, постизао снажне ефекте сударима чистих монолитних површина и линија (Објекат, 1968; Мала слика, 1968; Слика 1, 1969). У одстрањивању свега сувишног стигао је до серије примарних слика, до текстуре непрепарираног платна по којој паралеле добија наношењем пигмената уситњеним, скоро тачкастим потезима (Слика, 1973). Називима слика наводио је на оно што нуди геометријским равнима и телима, испуњеним правоугаоницима, трапезима, круговима, динамиком строгих преплета оштрих и правих углова, нежним хроматским акордима и продорима реских колористичких звукова (Мадам, померите се мало и помакните вашу тешку барку, 1965; Мали букет за 22. мај, 1966; Моје бело јутро II, 1967). Радовима из циклуса Дезинформације указао је на неопходност преиспитивања пољуљаних вредности у уметности, друштву и цивилизацији уопште (Група дезинформација, 1972; Дезинформација, плава и црвена, 1975). Крећући се тим путем, у потпуности је оголио слику, одстранио платно употребивши га само као детаљ, а у средиште ставио невидљиви слепи рам, упутивши на уметника (Дезинформација, зелени Дамњан, 1975). И у серији копија ремек-дела познатих мајстора открива нове могућности традиционалне слике унутар нове уметничке праксе (Лажни Де Кирико, 1975). Код појединих дела наслутио је смрт утопије ружичастих хоризоната (Карл Маркс/1918, 1976). Одао је почаст великанима совјетске авангарде, снимивши се с њиховим именима исписаним на челу, а тридесет две фотографије са својим ликом означио је бројевима на грудима и излагао их на Бијеналу у Венецији (1978), под називом Ништа сувишног у људском духу. Тада је започео естетику празнине сликане мрљама, те је уједно остварио дело што припада уметности тела: о том тренутку оставио је документ, као и нешто касније о сликању сопственог лица, врата и дела попрсја (Аутопортрети 1--10, 1979; Аутопортрет, 1979--1990).

Д. радови јесу визуелне сензације, бојена поља ослобођена овоземаљских проблема, чиста ликовност довољна себи самој, апстракција повезана са фигурацијом преко предмета искоришћених за подлогу, особени цитати, односно успостављање дијалога са Дишаном и Морандијем (Мртва природа са шест флаша, 1982) или другачијим могућностима тражења истанчаних хармонија и узвишеног реда (Зелена слика, 1983; Слика, 1984; Слика, 1989; Мала слика, 1992). Своје слике настале од почетка девете декаде повезује са филозофијом, суштинама живота, скривеним значењима и рационалним промишљањем које није угасило емоцију, сликарску осећајност и тежњу за крајњим свођењем (Жута слика, 1994; Плава слика, 1995; Слика, 2009; Сликање сликарства, 2011). Д. је радознали истраживач који се подједнако успешно исказао и као традиционални сликар и као концептуални уметник. Нашавши се у матици светских токова, остао је самосвојан и понудио особен поглед на свет и уметност. Своје стваралаштво засновао је на нераскидивом споју естетике и етике, као и потреби да реагује и искаже став о уметности и друштву.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Радомир Дамњановић -- Дамњан", у: Српско сликарство XX века, Бг 1970; J. Денегри, Радомир Дамњановић Дамњан: изложба 1958‒1986, Бг 1986; Т. Трини и др., Радомир Дамњан: Мрље, празнина и пуноћа, Бг 1997; Љ. Миљковић, Радомир Дамњановић Дамњан: избор сликарских дела од проверене уметничке вредности из Народног музеја у Београду, Ниш‒Круш. 2006; J. Денегри, Т. Трини, Радомир Дамњановић Дамњан, Бг 2010; Љ. Миљковић, „Драгослав Дамњановић и југословенско сликарство", у: Поклон-збирка Драгослава Дамњановића, Бг 2011.

Љ. Миљковић