ДАНИЛО (Петровић Његуш)

ДАНИЛО (Петровић Његуш), епископ скендеријски (Његуши, око 1670 -- манастир Подострог у Маинама код Будве, 22. I 1735). Рођен је у породици Степана (Степца, Сћепца) Петровића у црногорском племену (области) Његуша. После очеве смрти мајка му се замонашила и добила име Ана. Његово крштено име, према традицији, било je Никола. Монашки постриг примио је у цетињском манастиру око 1685, а нешто касније је стекао чин свештеника. У пролеће 1697. Општи црногорски збор изабрао га је за свога архијереја уместо упокојеног владике Саве (Очинића). После окончања Рата Свете лиге (1683--1699) у чин епископа рукоположио га је српски патријарх Арсеније Црнојевић. Патријарашка канцеларија у Сечују издала му је у јуну 1700. синђелију (сведочанство) о именовању на дужност епископа Скендеријске епархије, у чијем су саставу били: Црна Гора, Грбаљ, Паштровићи, Кртоле, Луштица, Бар, Скадар, Улцињ, Подгорица, Жабљак, Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи. Независно од титуле која је била наведена у његовој синђелији, називао се владиком цетињским и митрополитом скендеријским и приморским. Први је од петорице митрополита из своје породице и једини који у преписци није користио породично име Петровића. Потписивао се као Данил Сћепчев, „отачаством Његуш", „родом от пљемене Његушах", „имејуште отачаство Његуши". У првим годинама управе углавном је био посвећен пастирском раду и обнови црквене инфраструктуре. Изнова је подигао саборни храм Рођења Пресвете Богородице на Цетињу који је био разорен 1692. Извесно време био је заточен у тамници код скадарског паше. Одржавао је добре односе с млетачким властима у Котору, осуђивао учестале пљачкашке походе (четовања) Црногораца против хришћана у суседним областима и посредовао у мирењу крвне освете међу зараћеним племенима. Под утицајем групе руских чиновника и официра српског порекла у време руско-турског рата 1710--1713. укључио се у организацију устанка против османске власти у Херцеговачком и Скадарском санџаку, те координирао нападима десетак хиљада црногорских и херцеговачких устаника на турске војне посаде у Грахову, Гацку, Никшићу, Спужу и Требињу. После закључења руско-турског мировног споразума (12. VII 1711) устаници су у лето 1712. претрпели пораз од војске босанског беглербега Ахмед-паше Шапчалије. Турска војска се том приликом пробила на Цетиње, разорила обновљени манастир и приморала црногорске главаре да изразе покорност паши. Будући да је на Порти препознат као један од вођа буне, био је приморан да с групом од 500 људи привремено побегне у Херцеговину. Током 1713. обновио је разорени храм на Цетињу и наставио да заговара непријатељства против Турака. У јесен 1714. босански беглербег Нуман-паша Ћуприлић организовао је нов војни поход на Црну Гору. Овога пута спроведене су сурове одмазде против становништва, чије је скривање на млетачкој територији послужило као повод за турску објаву рата Венецији (1714--1718). С групом сарадника побегао је у Боку, а одатле отпутовао у Беч, где је ступио у контакт с руским дипломатским представништвом. Уз доста потешкоћа у јануару 1715. допутовао је у Кијев, а у априлу исте године у Петроград, где је примљен у аудијенцију код цара Петра. Оставио је добар утисак на цара, који му је доделио неповратну, веома велику финансијску помоћ. Крајем јула кренуо је за Москву, где је из ризнице Московске митрополије на дар добио вредне црквене утвари, одежде и богослужбене књиге. Крајем августа 1715. упутио се у Кијев, па је преко Малорусије и Пољске допутовао у Беч, где се састао с председником хабзбуршког Дворског ратног савета принцом Еугеном Савојским. Био је први цетињски владика који је боравио у Русији и Аустрији, те једини којем су у Петрограду биле указане високе почасти. У своју епархију вратио се у априлу 1716. Испрва се противио иницијативама за примање Црногораца и Куча у млетачко подаништво, али се напослетку сагласио с политиком успостављања тешњих веза с Венецијом. С одредом Црногораца учествовао је у млетачким нападима на Бар (октобар 1717) и Улцињ (јун--август 1718). Трајно се настанио на млетачкој територији, у манастиру Подострогу код Будве, а дукалима од 7. маја и 4. VI 1718. дужд Ђовани Корнер признао му је јурисдикцију над православним становништвом у Боки. Будући да је био у немилости турских власти, српски патријарх Мојсеј Рајовић (1712--1725) је за новог цетињског епископа 1719. рукоположио сина његовог брата Ивана -- Саву (1719--1781). Од тада је ретко долазио у Црну Гору, где је политички ауторитет преузела група племенских главара с гувернадуром Вукотом Вукашиновићем из племена Озринића на челу. Због болести ногу у последњим годинама живота се отежано кретао. По жељи црногорског кнеза Данила Петровића (1853--1860) посмртни остаци су му из Маина пренети на Цетиње, где су 1896. похрањени у маузолеју на Орловом кршу. У црногорској традицији сматра се оснивачем владарске династије Петровића Његоша.

ИЗВОРИ: В. Петровичь, Исторiя о Черной Горы, Москва 1754; Г. Витковић (прир.), „Споменици из будимског и пештанског архива", ГСУД, 1873, 5--8; F. Ongania (ур.), Il Montenegro da relazioni dei provveditori veneti (1687--1735), Roma 1896; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--VI, Бг 1902--1926, II, V; Д. Д. Вуксан, „Епоха митрополита Данила (1696--1735)", Записи, 1937, 17, 18; „Писма пећских патријараха Зећанима", Записи, 1939, 22; Ј. М. Миловић, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685--1782), Цт 1956; Н. Мартиновић (прир.), Цетињски љетопис, Цт 1962.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, Montenegrina: прилошци историји Црне Горе, Земун 1899; Ј. Н. Томић, „Турски поход на Црну Гору 1712. године", Глас СКА, 1920, 96; „Поход Нуман-паше Ћуприлића на Црну Гору 1714", Глас СКА, 1932, 147; Питање Царева лаза, Бг 1933; С. Константинович Богоявленский, „Из русско-сербских отношений при Петре Первом", Вопросы истории, 1946, 8--9; П. Д. Шеровић, „О преносу посмртних остатака владике Данила из Подострога (Маине) на Цетиње", ИЗ, 1954, 10, 2; С. Мијушковић, „Догађаји у Црној Гори од појаве Милорадовића до Нуман-пашиног похода (1711--1714)", ИЗ, 1955, 11; Г. Станојевић, Црна Гора у време владике Данила, Цт 1955; Б. Павићевић, „Владика Данило у Петрограду 1715", у: Михаилу Лалићу у почаст, Тг 1984.

Н. Шулетић