ДИЊИЧИЋИ

ДИЊИЧИЋИ, властеоска породица у средњовековној босанској држави. Презиме потиче од жупана Дињице, који се први пут помиње као сведок „од Подриња" у повељи краља Твртка I из 1378. Под Подрињем се подразумевала историјска област у широј околини Сребренице. Жупан Дињица је у браку са Каталеном имао четворицу синова: Драгишу, Ковача, Владислава и Павла. Д. су били вазали усорског војводе Вукмира и кнеза Вукашина Златоносовића до њиховог „расапа" 1430. Феудална област Златоносовића се протезала од Сребренице до Зворника и до долине Спрече. Након што је херцег Хрвоја заузео Сребреницу, Драгиша је с херцеговим људима 1405. пресрео дубровачке курире и посланика војводе Сандаља Хранића, који је подржавао свргнутог краља Остоју (1398--1404, 1409--1418). Деценију касније, жупан Драгиша је, уз краља Остоју, означен као главни кривац у убиству војводе Павла Раденовића, чије територије су планирали да поделе. Сениор Дињичића, војвода Вукмир, требало је да добије град и рудник Олово, али због продора османске војске до поделе поседа није дошло. Жупан Драгиша се потом јавља као сведок у повељама краља Стефана Твртка II из 1420. У покушају босанског краља да 1425. освоји Сребреницу од деспота Стефана Лазаревића, дубровачки извори су забележили да су Д. спалили подграђе овог града и тиме нанели велику материјалну штету дубровачким трговцима. Сачувани извори знају само за једног Драгишиног сина, Покрајца Драгишића. Павле Дињичић 1424. и Твртко Ковачевић 1439. су имали седиште у Јадру, на простору будуће Нове Касабе. Ковач Д. се најпре јавља с титулом кнеза (1399), а затим војводе (1418), и његови потомци носе патронимик Ковачевићи. Војвода Петар је био вазал деспота Ђурђа Бранковића, који је од 1433. господарио читавим појасом Подриња, од Сребренице до Теочака. У име свог сениора, Петар Ковачевић је 1443. преотео Сребреницу од Турака, да би у јесен придружио свој одред деспотовој војсци у Дугој војни. Петар је, међутим, признао власт босанског краља Стефана Томашевића (1443--1461) и починио „неверу" према деспоту Ђурђу, што је био разлог да маја 1455. страда од руке деспотовог војводе Дмитра Радојевића. За војводу Твртка Ковачевића извори наводе да је погинуо у мају 1463, у првом нападу османске војске која је освојила средњовековно босанско краљевство. Ипак, други чланови ове породице помињу се као хришћани-спахије у првим османским дефтерима, док се „закон војводе Ковача" везује за рудник Сребреницу. „Земља Ковачевића" је организована у нахије Осат, Бирач, Вратар и Треботић у оквиру Босанског санџака.

ИЗВОРИ: J. Gelchich, Diplomatarum relationae Reipublicae Ragusane cum regno Hungariae, Budapest 1887; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, I--2, Бг -- Ср. Карловци 1929--1934.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, I, Бг 1955; Државни сабор средњовековне Босне, Бг 1955; П. Живковић, Твртко II Твртковић: Босна у првој половини XV стољећа, Сар. 1981; Х. Шабановић, Босански пашалук, Сар. 1982; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; Ј. Мргић, Северна Босна (13--16. век), Бг 2008.

Ј. Мргић