ДИЛЕТАНТСКО ПОЗОРИШТЕ

ДИЛЕТАНТСКО ПОЗОРИШТЕ, непрофесионалне, аматерске позоришне трупе осниване у циљу задовољавања културних потреба одређене популације. Од времена Стефана Првовенчаног српски средњовековни владари су на дворским гозбама имали извођаче који су певали о витешким делима и љубави, а у XIV и XV в. гостују и страни забављачи. Глумaцa-забављача је било и у развијеним градским насељима, а путујући лакрдијаши забављали су народ и на вашарима и светковинама. За владавине деспота Ђурђа Бранковића (1427--1456) у градским насељима стално су били настањени и глумци-забављачи. О српском средњовековном лаичком позоришту сведоче и српски преводи византијских црквеноправних зборника Номоканона и Синтагмата. Трагови о српском црквеном позоришту бележе и антихришћанску представу коју у расправи Сказање изложено о писменима (1423--1426) помиње Константин Филозоф. Он наводи да је представа извођена на Ускрс, а да су извођачи, костимирани као свештеници, изводили игре са ђаволима и цркву претварали у пакао, те су зато били презрени. Има тумачења и да је Похвално слово кнезу Лазару у ствари једини сачувани текст српског средњовековног црквеног позоришта, да је, наиме, писан да се изговори, пева и игра у цркви пред публиком. И многе српске народне игре имају драмских елемената, а извођене су за време верских празника, о свечаностима, или су повезане са ситуацијама из свакодневног живота. Фолклорни театар се у сеоском амбијенту уграђивао у разне облике народног „глумовања". У српским земљама под влашћу Турака било је популарно турско улично луткарско позориште сенки „Карађоз". Представе лаичког и фолклорног позоришта игране су у XVII и XVIII в. и на просторима северно од Саве и Дунава, на којима живе Срби. Прва српска позоришна дилетантска представа у XVIII в. била је школска драма, а извело ју је уочи Видовдана, 26. VI 1734, школско позориште Славенско-латинских школа у Сремским Карловцима, религијском и културном центру Срба у Царевини Аустрији. Изведена је Траедокомедија Емануила Козачинског којом започиње нова драмска књижевност и позориште у Срба. Раздобље школских представа код Срба траје до 1813.

Репрезентант нових позоришних тежњи био је и Јоаким Вујић (1772--1847). Прву световну, грађанску, јавну представу на српском језику Вујић је приредио 24. VIII 1813. у Пешти у позоришном здању „Рондела". Играна је Крешталица, Вујићев превод и посрба комедије Папагај Аугуста Коцебуа урађена за ову прилику. У представи су играли професионалци Иштван и Јулијана Балог, декоратер Тома Фехер, четворо ђака учитељске школе у Сентандреји и сам Ј. Вујић. Врхунац његове позоришне каријере било је оснивање Књажеско-сербског театра у Крагујевцу, ондашњој престоници Србије. Театар је радио од 15. II 1835. до 20. II 1836. Оснивач, директор, редитељ, драматург, преводилац, адаптатор текстова, писац и глумац позоришта био је Ј. Вујић, а покровитељ и власник кнез Милош Обреновић. Театар није имао професионалне глумце -- трупу су чинили ученици и млади чиновници, који су тумачили и улоге жена. Значајну улогу у представама имао је и оркестар „књажеска банда" којим је дириговао капелмајстор Јосиф Шлезингер, а часове певања глумцима дилетантима држао је професор Атанасије Теодоровић. Представе су игране за позвану публику. Игране су Вујићеве посрбе страних драмских дела (Љубовнаја завист через једне ципеле Јозефа Рихтера, Награжденије и наказаније Фридриха Шлетера, Набережноје право Аугуста Коцебуа и др.).

Ј. Вујић је био оснивач и редитељ и Србског дилетантског содружества у Новом Саду од којег ће 1838. настати Летеће дилетантско позориште, прва професионална позоришна трупа код Срба. Прве три представе у поставци Вујића извели су ђаци гимназије у Новом Саду и одрасли аматери. Публика је добро примила ово позориште које ће гостовати и у Панчеву, у кафани код „Трубача". У јесен 1839. ђаке-аматере замењују нови глумци који играју уз накнаду, те се трупа професионализује. Руковођење дружином преузимају Константин Поповић Комораш и Јован Полит. На позив Људевита Гаја и Илирске читаонице, дружина 1840. гостује у Загребу, где добија име Домородно театрално друштво.

Театар на Ђумруку основао је у Београду, у јесен 1841, Атанасије Николић уз подршку Ј. Стерије Поповића и Петра Радовановића. Представе су извођене у магацину Царинарнице на Сави. Глумци аматери, ученици Лицеја, приказали су од 7. XI 1841. до 25. II 1842. петнаест премијера. О музичкој пратњи представа старао се капелмајстор оркестра војне музике Јосиф Шлезингер. Пријемом искусних глумаца преко огласа Читалишта београдског 26. фебруара започиње професионална етапа рада Театра на Ђумруку која ће трајати до краја августа 1842.

Настанку позоришта „Код јелена" претходи деловање аматерског Панчевачког добровољног друштва које 1844. оснива Никола Ђурковић, драмски писац, преводилац, композитор, певач, редитељ и глумац. Чланови трупе су омладинци, младићи и девојке из угледних породица. Њихов рад био је под контролом аустријских власти јер је Панчево било граничарска општина са војним гарнизонима. Желећи слободу деловања, Ђурковић са једним делом дружине прелази у Београд. Дружина је имала подршку Читалишта београдског. Позориште „Код јелена" радило је у Београду од маја 1847. до марта 1848. Представе су извођене у сали хотела „Код јелена", саграђеног 1841. новцем кнеза Михаила Обреновића.

До оснивања сталних националних државних позоришта, на тлу Војводине и Београда у истом периоду, било је много немачких и мађарских полупрофесионалних и дилетантских позоришних трупа. У Новом Саду, од 1872. до 1892. представе су игране у здању на Трифковићевом тргу. Међу директорима немачких дружина истицао се Карл фон Ремај, који је од 1839. водио дружине по целој Царевини Аустрији, од Марибора, Љубљане, Загреба, Новог Сада, Вршца итд. Ремајева трупа од 23. V 1867. гостује у Београду. Он успева да добије одобрење вароши да четири године приказује представе на српском и немачком језику.

У првој деценији XIX в. организовано је много позоришних дружина на простору Царевине Аустрије (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Велика Кикинда, Велики Бечкерек, Вршац, Панчево, Земун, Стари и Нови Бечеј, Српски Чанад, Ириг и Будим) и у Кнежевини Србији (Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Крагујевац). Постојале су и позоришне путујуће дружине. У раздобљу од 1850. до оснивања сталног позоришта у Новом Саду 1861. биле су значајне три трупе. Аматери Друштва српског позоришта, основаног иницијативом Јована Ђорђевића у Сомбору 24. III 1850, играли су стандардни репертоар дилетантских трупа (Л. Лазаревић, В. Иго, Ј. Ст. Поповић, Ф. Шилер, А. Коцебу и др.). Трупа 1850. мења име у Друштво „Србски добровољци", а већ 1851. обуставља рад. Друга важна трупа била је дилетантска дружина коју је основао Јован Кнежевић, која се 1844. удружује са трупом Лазара Миросављевића у Врањеву. У Српском Чанаду 1859. представе приказује немачка трупа Карла Буша. Када је трупа напустила Чанад, српска омладина оснива комерцијалну дружину коју финансира трговац Карло Мај. Овој дружини се прикључују многи будући познати глумци, а међу њима и Јован Кнежевић који 1860. преузима трупу и доводи је на гостовање у Нови Сад. Јула 1861. Кнежевићеву трупу је задесила криза, а 28. VII 1861. основано је Српско народно позориште у Новом Саду чији су први професионални глумци били управо бивши чланови Кнежевићеве дружине.

Делатност аматерске позоришне дружине Драговољачко позоришно друштво у Будиму почела је 1861. Чланови су били српски студенти, потоње познате личности културног и политичког живота. Представе су извођене у дворани и летњој позорници, у кући богатог трговца Јосифа Станковића у Табану, српском делу Будима. На репертоару су била Стеријина и Лазаревићева дела, као и посрбе Косте Руварца. Играло је шеснаест глумаца међу којима и четири девојке. Друштво је имало и свирачки збор састављен од ђака, а на његовом челу био је Антоније Тона Хаџић.

Немачка позоришна дружина Хуга Прајса, који даје и представе на српском језику, а у којима играју млади аматери, гостује у Београду 1857. Под вођством Лазара Прапорчетовића, некадашњег глумца Ђурковићеве панчевачке позоришне дружине, млади Београђани прелазе у салу Кнежеве пиваре и оснивају Дилетантско друштво oмладине српске. Рад у позоришту био је добровољан, а глумци дилетанти били су чиновници и ђаци Велике школе, међу њима и Јован Кнежевић. Друштво је радило до 1860, а рад прекида због сукоба Срба и Турака на Стамбол капији и Дорћолу, убиства српског дечака на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда.

На почетку XX в. активне су позоришне секције у школама. Радничко позориште основано је 1901, чинили су га аматери, а редитељ је био књижевни критичар Јован Скерлић. У годинама између два светска рата аматерске драмске секције осниване су на универзитетима, у школама, радничким уметничким друштвима, соколским домовима. Академско позориште, у којем режира млади глумац Мата Милошевић, основано је 1922. Његов рад био је забрањиван 1934. и 1936, а деловало је до II светског рата. После II светског рата долази до интензивног развоја позоришног аматеризма.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини (1736--1868), Н. Сад 1953; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, Н. Сад 1964; П. Марјановић, Уметнички развој Српског народног позоришта 1861--1868, Н. Сад 1974; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; М. Јевтић, Трајања -- тридесет фестивала аматерских позоришта Србије, Кула 1988; А. Ујес, Позоришно стваралаштво Јоакима Вујића, Бг 1988; П. Волк, Позоришни живот у Србији 1835--1944, Бг 1992; М. Тодоровић Ера, Моје академско позориште „Бранко Крсмановић" 1922--1945--2002, Бг 2002; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта XIII--XXI век, Н. Сад 2005; М. Здравковић, Речник основних позоришних појмова, Бг 2006; М. Тошић, Дух Дадова -- записи поводом 50 година рада 1958--2008, Бг 2008.

Д. Чолић Биљановски