Прескочи до главног садржаја

ДИМИТРОВ, Георги

ДИМИТРОВ, Георги, револуционар, комуниста (Ковачевци, Бугарска, 18. VI 1882 -- Москва, 2. VII 1949). Као млад типографски радник приступио је 1900. синдикалној организацији, а 1902. постао је члан Социјалдемократске партије. Након расцепа унутар партије постао је један од оснивача Радничке социјалдемократске партије. Посланик у парламенту је био од 1913. Током I светског рата је у Собрању отворено оптуживао бугарску војску за ратне злочине на тлу окупиране Србије. Председник Савеза револуционарних синдиката уједињене Бугарске био је 1909--1923. Један је од оснивача Бугарске комунистичке партије 1919. и Балканске комунистичке федерације 1920. Септембра 1923. учествовао је у устанку против владе Александра Цанкова. Након гушења устанка побегао је у Краљевину СХС, а у Бугарској је у одсуству осуђен на смрт. Исте године постао је члан најужег вођства Коминтерне. У том својству пресудно је утицао на обликовање политике југословенских комуниста према унутрашњем уређењу државе и решавању националног питања. Крајем 20-их година, по налогу Коминтерне прешао је у Берлин одакле је руководио деловањем Коминтерне у централним и западним деловима Европе. Марта 1933. ухапшен је због наводног подметања пожара у Рајхстагу. Одбраном на судском процесу у Лајпцигу, током које је оштро нападао нацистички режим, постао је познат широм света. Након ослобађајуће пресуде, депортован је у СССР, где је постао генерални секретар Коминтерне. У реферату на Седмом конгресу Коминтерне 1935. профилисао је политику „народног фронта" у циљу супротстављања фашизму. Имао је велик утицај на формирање става Коминтерне према Балкану и Југославији. Пружио је пресудну подршку Јосипу Брозу у његовом учвршћивању на челу југословенских комуниста. Предводио је Коминтерну до њеног распуштања 1943. Потом је био на челу одељења за везу с другим комунистичким партијама совјетског Централног комитета. Из Москве је руководио Отечественим фронтом у Бугарској. Вратио се у Бугарску 1946, а убрзо потом је изабран за председника владе. Са Јосипом Брозом је водио преговоре о стварању Балканске социјалистичке федерације. На Петом конгресу Бугарске радничке партије 1948. изабран је за њеног генералног секретара.

ДЕЛА: Говори, чланци, изјаве, Бг 1947; Дневник (9. март 1933 -- 6 февруари 1949), София 1997.

ЛИЕТРАТУРА: С. Нешовић, Бледски споразум, Зг 1979; Б. Глигоријевић, Коминтерна, југословенско и српско питање, Бг 1992; Б. Лазић, М. Драшковић, Биографски речник Коминтерне, Г. Милановац 1992.

А. Животић