Прескочи до главног садржаја

ДИНИЋ, Никола

ДИНИЋ, Никола, редитељ, глумац, управник позоришта (Параћин, 12. ХII 1884 -- Ниш, 8. Х 1945). На сцени је први пут заиграо у Крушевцу 1901. у позоришној дружини „Србадија" Д. Нишлића. Често је мењао позоришне трупе и за више од четрдесет година каријере био у ангажману Путујућег позоришта „Свети Сава" М. Стојковића (1901/02), „Слоге" Ј. Стојчевића (1903/04), „Синђелића" (1904), М. Марковића Ере, Ј. Харитоновића, Б. Цветковића (Београд, 1905/06), Љ. Рајичића Чврге (1907/08), П. Ћирића (1909--1911), „Гундулићa" (1912), Повлашћеног позоришта „Тоша Јовановић", под управом М. Лазића (1912--1914, тј. Градског позоришта за јужне области у Битољу од 1914). Током I светског рата играо је у Позоришту Југословенске дивизије на полуострву Халкидики, у Војничком позоришту „Тоша Јовановић" у Водену (данас Едеса) и Солуну (Солунско војничко позориште 22. пука). После рата био је члан Градског позоришта у Битољу (1918/19), Народног позоришта у Скопљу (1919--1922), НП у Београду (1922/23, 1926/27), Народног казалишта у Сплиту (1924/25), Српског народног позоришта у Новом Саду (глумац 1923--1933, редитељ 1925--1933. и управник 1927--1930), Повлашћеног путујућег позоришта Н. Динића, С. Душановића и Д. Раденковића (1933/34), Путујућег позоришта Н. Динића (1934/35) и НП Моравске бановине у Нишу (глумац и редитељ 1935--1941. и од априла до октобра 1945). За време II светског рата био је у београдском позоришту „Србозар" (1942--1944), а по ослобођењу неколико месеци у Јагодини, па у Нишу. Један је од најбољих српских глумаца између два светска рата. Одликовали су га реалистички стил глуме и природан говор. Једнако добар у комичним и карактерним улогама, нарочито се истицао у тумачењу психолошки сложених ликова. Био је Јаков (Д. Николајевић, Преко мртвих); Максим (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо); Јеротије, Јеврем, Јованча, Живота, Агатон (Б. Нушић, Сумњиво лице, Народни посланик, Пут око света, Др, Ожалошћена породица); Тартиф, Арган (Молијер, Тартиф, Уображени болесник); Бубнов (М. Горки, На дну); Градоначелник (Н. В. Гогољ, Ревизор); Фјодор Карамазов (Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови); Игњац Глембај (М. Крлежа, Господа Глембајеви); Хаџи Замфир (С. Сремац, Зона Замфирова); Мита Крадић (Е. Тот, С. Дескашев, Сеоска лола); Митке (Б. Станковић, Коштана); Кир Јања (Ј. С. Поповић, Кир Јања); Вуле Пупавац (М. Глишић, Подвала); Семјонович (М. Арцибашев, Љубомора). Важио је за веома способног, студиозног, уметнички амбициозног и маштовитог редитеља (М. Глишић, Подвала; Б. Станковић, Коштана; Б. Нушић, Сумњиво лице, Народни посланик, Протекција, Покојник; Е. Тот, С. Дескашев, Сеоска лола; С. Сремац, Зона Замфирова; Д. Николајевић, Преко мртвих; Ј. С. Поповић, Покондирена тиква; И. О. Сремац, Саћурица и шубара). Имао је дара и за декоративно-техничку опрему сцене. Врло интелигентан, вредан, честит и огромне енергије, као управник био је цењен због добре организације и администрације, а посебно због доброг газдовања финансијама.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица СНП у Новом Саду 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године, Бг 1993; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; З. Т. Јовановић, Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913--1941), I--II, Н. Сад 2005; П. Волк, Преображење -- Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009.

З. Максимовић