ДЕОБА

ДЕОБА, у општем значењу, радња којом се целина раздваја на делове, разграничава, разврстава, дели. У различитим научним областима има посебно значење. У математици је д. рачунска радња којом се израчунава колико се пута један (мањи) број садржи у другом (већем) броју. У биологији означава начин д. (ћелије, једра итд.), поделу биљака и животиња (на ниже и више итд.); у политикологији указује на подељеност људи (на класе, сиромашне и богате итд.), раздвајање законодавне од судске и управне власти у држави, поделу стварне надлежности између истоврсне врсте власти (судова, органа управе итд.); а уопште у науци означава поделу на категорије, родове, врсте, класификацију уопште.

У праву и животу најзначајнија је д. имовине физичких лица која су у правној заједници (д. заједничке имовине наследника, брачних и ванбрачних другова, чланова породичног домаћинства, те д. сувласника), привредних субјеката (најчешће привредних друштава, јавних предузећа, банака итд.), а у случају њиховог стечаја и стечајне масе између стечајних поверилаца. На основу д. ствари (имовине) сваки заједничар или сувласник стиче одређени део ствари (имовине) после чега престаје заједничка својина односно сусвојина. Заједничка својина се, на основу законом одређених чињеница, најчешће прво дели на сувласничке (идеалне) делове, а затим на реалне делове (у натури или новцу). Ако се дели непокретност сувласника њихови идеални (аликвотни) делови се изражавају у реалним деловима -- као искључиво право својине на одређеној ствари. Када се ствар не може поделити физички или би се тиме знатно смањила њена вредност, изложиће се продаји, а новчана противвредност ће се поделити сувласницима у складу са њиховим деловима (чл. 228. Закона о наслеђивању -- ЗН, чл. 180. Породичног закона -- ПЗ и чл. 16. Закона о основама својинскоправних односа -- ЗОСПО). Д. ствари је често нужна кад два или више лица имају заједничку својину или сусвојину на истој ствари. Кад умрлог наслеђује два или више наследника, они од момента његове смрти ступају у наследничку заједницу, у којој су њихови удели одредиви, али нису реално ни идеално одређени. Д. заоставштине између наследника врши се, по правилу, у складу с њиховим законским наследним деловима или деловима који су одређени тестаментом. Сваком наследнику остали наследници одговарају, сразмерно свом наследном делу, за правне и материјалне недостатке ствари, а као јемци за постојање и наплативост оставиочевог потраживања које је стављено у део једног наследника (чл. 234--236. ЗН). У породичном праву, имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку јесте њихова заједничка имовина која се може делити за време трајања брака и после његовог престанка (чл. 178. ПЗ). Супружници (или будући супружници) брачним уговором могу другачије уредити своје имовинске односе на постојећој или будућој заједничкој имовини и сам начин њене д. Они могу закључити и уговор о д. заједничке имовине у облику јавнобележнички потврђене исправе. Предлог за споразумни развод брака обавезно садржи и овај уговор (уноси се у изреку пресуде о разводу брака на основу споразума о разводу брака -- чл. 40. ст. 2. и 225. ст. 2. ПЗ). Претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. Већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, имовини и других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине. Ако супружници не могу да се споразумеју о д. заједничке имовине, д. заједничке имовине врши суд. Супружник који врши родитељско право стиче искључиву својину на стварима које су намењене детету, без урачунавања у његов удео. Ако родитељи врше родитељско право заједнички, над стварима намењеним детету имају право заједничке својине. Предмети домаћинства на којима један супружник након престанка заједнице живота у браку има државину у трајању од најмање три године припадају му у искључиву својину са урачунавањем у његов удео. На имовинске односе ванбрачних другова сходно се примењују одредбе о имовинским односима супружника (чл. 117--185. и 191. ПЗ).

Д. ствари односно имовине спроводи се на основу уговора о д. или судске одлуке. Заједничар и сувласник имају право да у свако доба захтевају д. ствари (имовине) осим у време у које би та д. била на штету других сувласника односно заједничара. Право на д. не застарева, а ништав је уговор којим се заједничар или сувласник одриче овог права. Уговор о д. који има за предмет непокретности мора бити писан и јавнобележнички потврђен (чл. 93. ст. 2. тач. 1. Закона о јавном бележништву -- ЗЈБ). У овој форми мора бити закључен и уговор о д. заоставштине која се састоји од непокретности. Д. покретних ствари и права наследници, по правилу, врше на основу усменог уговора. Ако заједничари односно сувласници не могу споразумно уредити д., њу врши основни суд у ванпарничном поступку. Поступак д. може покренути сваки заједничар односно сувласник предлогом који се подноси основном суду на чијем се подручју ствар налази, а ако се ствари налазе на подручју више судова, надлежан је сваки од тих судова. Ако је међу заједничарима односно сувласницима спорно право на ствари које су предмет д. или право на имовину, суд ће прекинути ванпарнични поступак и упутити предлагача да у одређеном року покрене парницу. Суд ће, после изведених доказа и на основу резултата целокупног поступка, донети решење о д. и начину д. заједничке одосно сувласничке ствари или имовине (чл. 148--154. Закона о ванпарничном поступку -- ЗВП).

У привредном праву уређен је поступак д. (поделе) привредних друштава. Привредно друштво се може делити тако што ће истовремено пренети целокупну имовину и обавезе на: два или више новооснованих друштава (подела уз оснивање) или два или више постојећих друштава (подела уз припајање) или једно или више новооснованих друштава и једно или више постојећих друштава (мешовита подела). После спровођења једног од ових начина д. (статусне промене), привредно друштво престаје да постоји без вођења поступка ликвидације (чл. 488. Закона о привредним друштвима -- ЗПД). Ако је над привредним друштвом или другим субјектом одлуком суда отворен поступак стечаја (дужник је трајно неспособан за плаћање или није поступио по пуноважном плану реорганизације), дели се његова имовина (стечајна маса) стечајним повериоцима. Пре главне д. стечајне масе, стечајни управник је дужан да састави нацрт решења за главну д. деобне масе који доставља стечајном судији и одбору поверилаца. Стечајни судија ван рочишта доноси решење о главној д. по истеку рока од 15 дана од дана доставе нацрта за главну д. одбору поверилаца, ако није поднета примедба на нацрт за главну д. После правноснажности овог решења приступа се д. стечајне масе -- намирењу стечајних поверилаца. Ако главном д. није обухваћена целокупна деобна маса, врши се завршна д. стечајне масе. Када се после закључења стечајног поступка пронађе имовина која улази у стечајну масу, стечајни судија, на предлог стечајног управника или заинтересованог лица, спроводи поступак накнадне д. уновчењем и расподелом средстава остварених продајом те имовине (чл. 138--149. Закона о стечају).

ЛИТЕРАТУРА: Л. Марковић, Грађанско право -- Општи део и Стварно право, Бг 1927; Б. Благојевић, Наследно право СФРЈ, Бг 1971; Енциклопедија имовинског права и права удруженог рада, Бг 1978; О. Станковић, В. Водинелић, Стварно право, Бг 2001; И. Бабић и др., Коментар Закона о стварним правима Републике Српске, Сар. 2011; И. Бабић, Грађанско право -- Стварно право, Бг 2012; Г. Станковић, М. Трговчевић Прокић, Коментар Закона о ванпарничном поступку, Бг 2015; Д. Медић, Ново стварно право Републике Српске, Бл 2018.

И. Бабић