ДИКЛИЋ, Богдан

ДИКЛИЋ, Богдан, глумац (Бјеловар, Хрватска, 1. VIII 1953). У родном граду почео аматерски да се бави глумом у рецитаторској секцији. Дипломирао глуму 1972. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Огњенке Милићевић. У периоду 1975--1995. био је стални члан Народног позоришта у Београду у којем је остварио низ запажених улога. У Југословенско драмско позориште прелази 1995, а игра и у Београдском драмском позоришту, Театру „Култ" и Звездара театру. Глумац је с висином и гласом, без склоности ка драматичним гестикулацијама. После запажене улоге у филму Национална класа (Г. Марковић, 1979) стиче популарност и гради успешну филмску и телевизијску каријеру. Сматра да глума није техника, него нешто више од игре: дух, мисао, став и последица онога што човек мисли. Најзначајније позоришне улоге: Грујица (Ж. Команин, Огњиште), Теодор (Д. Ковачевић, Професионалац), Стипијан (А. Ками, Калигула), Оливер (В. Шекспир, Како вам драго), Пера Калинић (Б. Нушић, Госпођа министарка), Егист (Есхил, Орестија), Ружичић (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква), Душан (Б. Србљановић, Београдска трилогија), Бајер (С. Басара, Оксиморон), Тата Медвед (М. Марковић, Брод за лутке), Кох (Ф. М. Достојевски, Злочин и казна), Већник Аметсбергер (Е. фон Хорват, Италијанска ноћ), Досужев (А. Н. Островски, Уносно место) и др. Улоге на филму и телевизији: Грлом у јагоде (С. Карановић, 1976); филмови Г. Марковића Мајстори, мајстори (1980), Вариола вера (1982), Сабирни центар (1989), Урнебесна трагедија (1995), Фалсификатор (2013); Маратонци трче почасни круг (С. Шијан, 1982); Чудо невиђено (Ж. Николић, 1984); Буре барута (Г. Паскаљевић, 1998); Отворена врата (М. Радовић, М. Лекић 1994--1995); Чизмаши (Д. Зечевић 2015); Име: Добрица, презиме: непознато (С. Пенезић, 2016); Јужни ветар (М. Аврамовић, 2018); Корени (И. Живковић, 2018); Жигосани у рекету (Д. Бјелогрлић, М. Савић, 2018--2019). Објавио је књигу О глуми без глуме (Бг 2010). За укупан допринос филмској уметности Удружење филмских уметника Србије доделило му је награду „Павле Вуисић" (2009) и „Златни печат" (2018).

ИЗВОР: Документација МПУС.

ЛИТЕРАТУРА: С. Лукић, „Најмлађи маратонац", Базар, 1. X 1982; Н. Андрејевић, „Глума је лупа кроз коју посматрам свет", Грађанин, 13. VI 1997; З. Мишић, „Интима је део моје професије", Светлост, Краг., 4. III 1999; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; Р. Мучалица, „Један је пут до онога што ме интересује", Побједа, Пг, 27. I 2003.

А. Милошевић