ДЕМАТЕРИЈАЛИЗОВАНА УМЕТНОСТ

ДЕМАТЕРИЈАЛИЗОВАНА УМЕТНОСТ, низ нових, неоавангардних појава насталих током преокрета у визуелној уметности крајем 60-их и почетком 70-их година ХХ в. Те појаве се манифестују у распону од повећане ангажованости до политичке уметности, а све то с идејом преображаја стварног света снагом уметности и антиуметности. После гушења студентских немира из 1968, као резултат повећане политизације и репресије, дошло је до озбиљних друштвених последица, од апатије и повлачења до стварања уметности протеста, а у Европи и до оснивања милитантних група и тероризма. Тада настају различити правци нове, ангажоване уметности (сиромашна уметност, концептуална уметност, нова уметничка пракса). Одбацивање класичног уметничког дела, његове ексклузивности, елитизма и индивидуалности, заснива се на идеалима демократичности и универзалности уметности. Са бурним развојем трговине уметнинама, уметност је постала роба и у тај процес су били увучени сви, од приватних колекционара, преко великих изложби и критичара до државних музеја. Први циљ нове уметности био је да се много тога што је било неприхватљиво укључи у уметност, а радикалност уметности да се изрази рушилачким чином. Место готовог уметничког дела заузео је сам процес рада, чији је битан елемент протицање времена, а првенствени значај добила је одлука, дематеријализована идеја, истоветност предмета уметности и њене представе. Различити правци д. у. сврставају се у три основна тока: ленд-арт (уметност земље или земна уметност), боди-арт (уметност тела или телесна уметност) и аналитички концептуализам (онтолошка природа уметности, лингвистичка истраживања). Нарочито истицање д. у. јесте и систематско фотографисање самог уметничког чина, сваке његове секвенце, чиме се тежиште преноси на процес рада и чист концепт. Јозеф Бојс се сматра првим уметником концептуалне уметности у Европи и његови перформанси су убрзо прерасли у теоријска предавања и разговоре с публиком. Он је успео високо да уздигне улогу и политички и културолошки утицај уметника у друштву, истичући високи интелектуализам, али и херметичност д. у. Претече, тeoретичари и протагонисти су: Х. Маркузе, Џ. Кејџ, Л. Липар, Р. Морис, С. Ле Вит, М. Дишан, И. Клајн, А. Рајнхарт, Ј. Кошут и Ј. Бојс.

На београдској сцени, нарочито у просторима Студентског културног центра (СКЦ), читава генерација је одрасла на наведеним темама и идејама, организујући динамичне и изузетно посећене догађаје, Априлске сусрете, фестивале проширених медија, у оквиру којих су приређене многе изложбе, перформанси, предавања са активним учествовањем публике и сл. После гостовања Ј. Бојса, тада већ реномираног уметника који је одржао своје прво предавање/перформанс 1974, СКЦ наставља сарадњу с њим све до његове смрти (1986). Међу значајнијим именима на истоме месту појављује се и Марина Абрамовић (главни протагониста идеје уметник као уметност), која је почињала да гради своју каријеру акцијама, перформансима, амбијентима и инсталацијама током 70-их. Из исте генерације су и уметници Раша Тодосијевић, Ера Миливојевић, Зоран Поповић, Гергељ Урком, Неша Париповић и др. Они су називани првих шест, у смислу прве генерације концептуалних уметника у нашој средини. У својим аутентичним пројектима представљали су идеју идеје о уметности као идеји, таутолошки речено, те су током четири деценије успели да одрже концептуалну нит, било да су уметници боди-арта, концептуалне уметности у ужем или д. у. у ширем смислу речи. Различити материјални докази који остају иза таквог процеса, као што су фотографије, графикони, писани текстови, видео и звучни записи, јесу документарни докази постојања одређене уметничке акције, где уметност постаје дефиниција уметности. Ова хетерогена истраживања на првом месту одбацују уметничко дело као завршени предмет или чин и оријентишу се на испитивања у области нових медија. У таквој уметничкој пракси обнавља се заједнички рад уметника, али се појављује и потреба за критичарем који ће постати активни саучесник самог процеса. Ове акције су својевремено биле веома оспораване од стране јавности, да би постепено постајале пројекти од културно-историјског значаја који су ушли у музеје, дефинишући сопствену идеју о уметности. На војвођанској сцени активне су групе уметника као што су зрењанински и новосадски текстуалисти, групе Јануар и Фебруар, група Bosch+Bosch, група Кôд и група (Ǝ, као и радикално критички оријентисани филмски режисер Желимир Жилник. Експеримент се ширио и на поље музике и књижевности. Током првих деценија ХХI в. развија се нова концептуална или постконцептуална уметност, заснована на идејама поменутог, сада већ историјског и ширег феномена д. у.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, Сликарски правци ХХ века, Пр 1982; М. Шуваковић, Појмовник модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије после 1950. Бг -- Н. Сад 1999; Д. Угрен (прир.), Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920--2000: гранични феномени, феномени граница, Н. Сад 2002.

Ж. Гвозденовић