ДОБРЊАЦ, Петар Тодоровић

ДОБРЊАЦ, Петар Тодоровић, војвода, устанички заповедник (Добрње код Петровца на Млави, 1771 -- Јаши, Румунија, октобар 1831). Отац му је био Тодор Влаховић. Надимак је добио по родном месту. У младости је неко време био хајдук, а потом је одржавао имање и трговао углавном живом стоком. Борио се на страни београдског везира Мустафа-паше као буљукбаша против одметнутог видинског јањичара Пазван-оглуа. Одазвао се Карађорђевом позиву и 1804. заједно са побратимом Миленком Стојковићем прикључио се Првом српском устанку организујући народ из свога краја. Прву већу борбу водио је на Дубоком Потоку код Ћуприје, а успон његове војне каријере почео је заузећем Пожаревца. Посебно се истакао у бици на Иванковцу (18--20. VIII 1805), када су се Срби супротставили далеко надмоћнијим Хафиз-пашиним трупама и однели велику победу, због чега га је Совјет крајем 1805. прогласио бимбашом и војводом. Наредне године заузео је Параћин, Ражањ и Алексинац. Након постављања одбрамбених шанчева на Делиграду, као војни заповедник српских трупа стационираних у правцу Ниша, супротставио се турским царским јединицама. Иако рањен, у бици на Делиграду 3. IX 1806, уз помоћ Младена Миловановића и Станоја Главаша зауставио је напад војске скадарског Ибрахим-паше, а потом је у контранападу разбио турску војску и присилио је на повлачење. Ова победа донела му је велику славу и увела га је у ред највећих српских јунака и војсковођа. Био је заповедник српске војске према Нишу 1806--1808. и успешно је радио на утврђивању положаја и ширењу устанка у области око Ниша, Прокупља и Лесковца. По обнављању непријатељстава 1809, због опозиционог држања према Карађорђу, овај је приликом поделе војске преиначио одлуку и њен јужни део, уместо Д. предао је под команду Милоју Петровићу Трнавцу. Незадовољан одлуком вожда, у сталном сукобу с Трнавцем, под чију је команду стављен, напуштањем шанца оставио је војводу Стевана Синђелића без неопходне помоћи, што је 31. V 1809. узроковало српски пораз у боју на Каменици (Чегру). После пада Делиграда августа 1809. с руским заступником Родофиникиним прешао је у Аустрију. Упркос Карађорђевом инсистирању да се врати у земљу, одбио је да то учини и захтевао је смену Петровића и М. Миловановића, што је под притиском опозиције вожд крајем 1809. и учинио. У Влашкој је прикупљао добровољце, а потом се прикључио М. Стојковићу; заједно су представљали стожер струје која се током процеса формирања органа управе и власти у устаничкој Србији залагала за јачање утицаја нахијских кнежева и ограничавање Карађорђевог ауторитета. На интервенцију Русије, у Србију се вратио јуна 1810, када је постављен за заповедника устаничке војске у Крајини, а у садејству с руским трупама истакао се приликом ослобађања Кладова од Турака, после чега је постао старешина места. Због болести није учествовао у раду скупштине у Београду 1811, када га је Карађорђе оптужио за утају пореза. Невешто реагујући на вождов маневар, осмишљен с намером да ограничи моћ и утицај дотадашњих војних старешина, одбио је да прихвати понуђено место министра правде, после чега је разрешен свих дужности и са М. Стојковићем оптужен је за пораз на Каменици и за организовање опозиције. Обојица су марта 1811. прогнани из Србије. Од Русије је добио посед и примао је годишњу пензију од 300 дуката. После закљученог мира између Руса и Турака 1812. из Каравлашке се преселио у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини. По слому устанка одлазио је са српским делегацијама у Париз (1815) и Петербург (1816), где је безуспешно покушавао да учини нешто за Србе и Србију. Током Другог српског устанка био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију. Дојавио му је за Карађорђеву намеру да се марта 1817. врати у Србију, што је Обреновићу дало времена да организује Карађорђево убиство. Његови односи с кнезом Милошем су захладнели када је овај после неуспеле Абдулине буне (1821) његовој браћи Стевану и Николи одузео комплетну имовину и протерао их с породицама из земље.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Бг 1876; Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба, Бг 1888; В. Ст. Караџић, Грађа за српску историју нашега времена, Бг 1898; С. Новаковић, Васкрс државе српске, Бг 1904; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I--II, Бг 1908--1909; М. Вукићевић, Карађорђе, II, Бг 1912; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, II, Бг 1961; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, I--II, Бг 2000.

П. В. Крестић