ДAЋЕ

ДAЋЕ (подушја), посмртни обреди намењени покојнику, којем се тако одају почасти и гради посебан култ. Имаjу карактер жртвеног чина и потичу из старословенске традиције организовања великих гозби са разним такмичењима након сахране. Настали су из веровања да умрлог треба обезбедити у оноземаљском животу, па су му зависно од његовог друштвеног статуса приношене и одговарајуће жртве. У српској традицији врше се са циљем обележавања важних момената (првог јутра, прве суботе, 40 дана, шест месеци и године дана) у процесу поступног покојниковог одлажења и удаљавања из своје заједнице. У временском периоду до годину дана ови поступци чине посебну култну јединицу, а врше се у циљу смањења неизвесности која прати коначан исход преласка покојникове душе у други свет. Одржавају се на гробу умрлог, а у случају невремена пред кућом. До 40 дана се врше тачно утврђеног дана, а након тог периода дају се суботом пре дана када би требало тачно да се обележи одређени период. Тим поводом спремају се варена пшеница, пресни хлеб, одговарајућа јела и посластице, износе црно вино, вода, воће, тамјан, свећа, цвеће. У посне дане спрема се посно. Поред крста на гроб покојника оставља се по мало од сваког јела са д. Након годину дана и правилно извршених свих традицијом предвиђених посмртних обреда, односно д. душа умрлог прелази под окриље култа предака намењеног душама свих умрлих чланова заједнице. Престанком појединачног култа покојник се удаљава од колектива којем је за живота припадао и добија статус претка. Систем д. и подушја указује на процес поступног прикључења душе умрлог свету мртвих и враћања ожалошћених уобичајеном животу. Зависно од потреба и интереса појединца и заједнице ожалошћених, најчешће условљених организовањем свадбе, овај период жалости се може и скратити, што не значи и одлагање и запостављање обавеза према покојнику јер се тада предвиђена подушја дају раније.

Б. Јовановић

Д., као утврђени српски обичај послужења хране и пића на дан сахране или парастоса, имају известан богословски основ и практично и психолошко оправдање. Богословски основ д. је исказан у Светом писму, а потиче из старозаветних времена -- Јевреји су на дан сахране постили, а по заласку сунца приређивана је д. која је некад трајала више дана (2. Сам 3,35). Практичан основ налазимо у томе што је после сахране, а пре повратка људи кућама, послуживано окрепљење којем је дато верско обележје тиме што је намењено као добро дело за душу покојника и што се речју присутних за покојника („Бог да прости") исказује уверење да је прав пред Богом. Црква се трудила да контролише д., у првом реду конзумирање алкохола. Митрополит београдски Мојсије (Петровић) Уредбом у 57 тачака наредио је да се д. сасвим укину или ограниче на два јела, а пиће на три чаше. Уместо д. препоручио је давање хране сиротињи и служење заупокојених литургија. Вук Караџић пише да су у његово време, осим гошћења присутних, ношене понуде (храна и лојане свеће) затвореницима у апсани што је богословски оправдано као чињење доброг дела за душу покојника. Психолошки основ д. је у томе да се породица са гробља не врати сама у кућу где је све подсећа на покојника, него да сврате пријатељи око којих породица мора да се потруди послужењем макар кафе, што јој помогне да то прво вече преболи, а касније време излечи сваки бол. У многим селима постоји солидарност да се за сахрану сиротиње прикупе потребне намирнице као прилог и породици омогући да приреди д. Православна црква за обредни део д. тражи молитву, свећу, тамјан, звона, кувано жито и вино, као и одржавање гроба. За д. су понегде везани извесни обичаји који немају суштинску важност, о чему сведочи чињеница да се разликују од села до села, од региона до региона, те из века у век.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Е. Шневајс, „Главни елементи самртних обичаја код Срба и Хрвата", ГСНД, 1929, 5; В. Ст. Караџић, Етнографски списи, Бг 1974; С. Зечевић, Култ мртвих код Срба, Бг 1982; Т. Р. Ђорђевић, Наш народни живот, 4, Бг 1984; М. Ђ. Миличевић, Живот Срба сељака, Бг 1984; Б. Јовановић, Српска књига мртвих, Ниш 1993.