Прескочи до главног садржаја

ДРАШКОВИЋ, Боро

ДРАШКОВИЋ, Боро, редитељ, сценариста, универзитетски професор (Сарајево, 29. V 1935). Дипломирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1963. Радио као редитељ у Народном позоришту у Сарајеву 1959--1965, а потом постаje стални редитељ у Југословенском драмском позоришту. У том периоду издвајају се његове режије драмских комада Прљаве руке (Ж. П. Сартр, 1966), Хенрик IV (Л. Пирандело, 1967) и Јунона и паун (Ш. О'Кејси, 1968). У сам врх југословенске режије убрајају се његове представе Страдија (Р. Домановић, Б. Михајловић Михиз, 1959) и Катарина Измаилова (Д. Шостакович, 1965). После забране његове представе Кад су цветале тикве (драматизација романа Д. Михајловића, 1969) напустио је редитељски рад у позоришту из протеста против неслободе са којом се суочава позоришно стваралаштво у Југославији. Од 1970. ради као слободан уметник, а од 1976. је редовни професор Академије уметности у Новом Саду. Као педагог режије и глуме остварује са студентима више запажених представа, док се раду у позоришту враћа 2002. режијом комада Антигона у Њујорку Ј. Главацког (Будва, Град Театар). Режира више запажених представа, међу којима су Непријатељ народа Х. Ибзена (НП у Београду, 2002), Војцек Г. Бихнера (СНП, 2003), Дуго путовање у ноћ Ј. О` Нила (Атеље 212, 2005). Током успешне каријере Д. је режирао и дела Софокла, Шекспира, Молијера, Гогоља, Чехова, Горког, Брехта, Јонеска, Бекета и др. За изузетан допринос позиришту добио је 2011. Статуету „Јоаким Вујић".

Један је од ретких редитеља који с подједнаким успехом ради у позоришту, на филму, радију и телевизији. Рад на филму почео је као асистент чувених пољских редитеља Анджеја Вајде (Сибирска леди Магбет, 1962) и Јиржија Кавалеровича (Фараон, 1966). Озбиљним и промишљеним грађењем филмске идеје и форме, већ први његов играни филм Хороскоп (1969) заузео је посебно место у југословенској кинематографији, а успешно је приказиван на свим континентима. Добитник је награда Сребрни Хуго (за сценарио) и Златни Хуго (за најбољи први филм) на фестивалу у Чикагу и Златне газеле фестивала у Рабату. Огољеним приказивањем ружних видова стварности и осећања немоћи и безнађа, овај филм се сврстао у онај правац југословенског филма који се супротставио схватањима владајуће идеологије. Играни филмови које потом режира носе иста обележја његове ауторске поетике: Нокаут (југословенско-италијанска копродукција, 1971), Усијање (1979, Велика сребрна арена фестивала у Пули), Живот је леп (1985, награда за најбољу глумицу Венецијанског филмског фестивала, награда Златни гладијатор на фестивалу у Пули, награда за сценарио фестивала сценарија у Врњачкој Бањи и велика награда и печат града Орлеана); Вуковар, једна прича (1994, други од десет најбољих филмова те године у избору америчке асоцијације филмских критичара, награда за највиши уметнички допринос на фестивалу у Верони, награда публике на фестивалу у Сент Луису, награда за најбољи играни филм на фестивалу у Санта Барбари, награда филмских гледалаца на фестивалу у Москви, велика награда фестивала у Хјустону, награда Сребрни делфин фестивала у Троји, награда публике фестивала у Валенсијену, награда фестивала у Минеаполису, награда за мир и толеранцију у Јерусалиму). Д. је носилац Повеље за допринос српској кинематографији коју додељује Удружење филмских уметника Србије, плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос српском филму, почасног признања за изузетну редитељску поетику (Тивериополске филмскe алијансe) и почасни је доктор наука Европске академије за мултимедијалне уметности (2010).

Изузетан је и његов телевизијски опус (у продукцији ТВ Београд) у којем се издвајају ТВ серије Модерни израз у уметности (десет телевизијских есеја о позоришту, филму и телевизији, 1973), Дувански пут (1981), телевизијски филмови Обешењак (1974), Пета колона (1975), Кухиња (1976), документарни филмови међу којима се издвајају Недеља поподне на Гренланду, Похвала Исланду, Интервју са председником Исланда, Халдор Лакснес, Боби Фишер 12:8, Парадокс о шаху (1973), Призори из Кине 1,2,3, Жад, Пекиншка опера, Прва жена диригент у Кини, Кинеско позориште сада. Режирао је Плаутове, Шекспирове и Молијерове комедије за емитовање путем радио-медија, а сам је написао неколико радио-драма.

Уз плодан уметнички рад, Д. упоредо остварује и изузетан научни опус који се сврстава у највише домете наше театрологије и филмологије и за који је добио Стеријину награду за театрологију (1996) и Ловоров венац Позоришног музеја Војводине (2012). Током дуге и плодне уметничке каријере Д. је обављао и низ послова у институцијама културе и уметности, фестивалима, удружењима, а између осталог био је члан Медитеранског друштва за уметност, српског ПЕН центра, те генерални секретар југословенске секције Међународног театарског института, уметнички директор Тера-филма и Фестивала средњоевропског филма, председник Савета међународног фестивала „Поглед у свет" и Управног одбора Атељеа 212, селектор ФЕСТ-a итд.

Један је од утемељивача Одсека драмских уметности Академије уметности у Новом Саду. Водио је прву класу интермедијалне режије уписану 1976, а од 1982. заједничку класу глуме и режије. Његов педагошки рад оставио је дубок траг. Творац је концепта интермедијалне режије по којем су студије режије на Академији уметности препознатљиве како у земљи тако и иностранству, те зачетник педагошког поступка заснованог на формирању заједничке класе студената режије и глуме. Његове оригиналне педагошке концепте потврдили су време и резултати, а његови некадашњи студенти, данас афирмисани уметници, настављају да раде по систему који је он осмислио. Студије на Академији уметности у Новом Саду изузетно је обогатио и иницирањем рада Отворене катедре на којој су, на његов позив, предавања држали многобројни истакнути, светски афирмисани уметници (П. Брук, А. Вајда, Ј. Кавалерович и др.), као и оснивањем студентског позоришта Промена које је остварило запажене резултате на престижним домаћим и међународним фестивалима. Као и сваког изузетног ствараоца и Д. одликују оригиналност и неконвенционалност његових замисли и остварења, али и несвакодневна универзалност која даје ванредно успешан и уметнички и педагошки резултат. Држао је предавања на више универзитета некадашње Југославије (Београд, Сарајево), у САД (Универзитет Лонг Ајленд, Универзитет Бафало), Индији, Ираку, Мађарској, Норвешкој и Пољској. Добитник је Октобарске награде Београда, Октобарске награде Новог Сада и Шестоаприлске награде Сарајева, те Златне плакетe за животно дело Удружења универзитетских професора и научника Универзитета у Новом Саду. Сенат Универзитета у Новом Саду изабрао га је 2011. у почасно звање професор емеритус.

ДЕЛА: Промена, Сар. 1975; Лавиринт, Н. Сад 1980; Огледало, Сар. 1985; Парадокс о редитељу, Н. Сад 1988; Краљ мајмуна, Н. Сад 1996; Поглед пролазника, Н. Сад 2006; Равнотежа, Вш 2007; Филм о филму, Н. Сад 2010; Круг маслином, Н. Сад 2011; Драма редитеља, Вш 2011; Речник професије, Краг. 2012; Речник редитеља, Н. Сад 2018.

ЛИТЕРАТУРА: M. Pawlicki, „Krzyk rozpaczy", Film, Varšava, 2. X 1988; С. Паповић, „Велики повратак Боре Драшковића", Политика, 20. VII 2000; М. Јевтић, Узводно пливање, Бг 2002; П. Милошевић, „Чудо у Ловри", Српске народне новине, Будимпешта, 15. VII 2004; Ж. Драгојевић (ур.), Споменар Удружења филмских уметника Србије, Бг 2015.

Ж. Поповић