Прескочи до главног садржаја

ДОЊА ПАНОНИЈА

ДОЊА ПАНОНИЈА, римска гранична провинција на Дунаву коју је 103. основао цар Трајан деобом провинције Панонија (Pannonia) на Горњу (Pannonia Superior) и Доњу (Pannonia Inferior). Захватала је територију северно од реке Саве, источно и јужно од Дунава, док јој је западна граница полазила од Дунава, преко Блатног језера до Посавине. Источно од провинције било је насељено Сарматско племе Јазига. Главни град и административни центар налазио сe у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Овај град је постао римска колонија 86. године, за време владавине цара Домицијана. Провинцијска војна управа била је лоцирана у Аквинкуму (Aquincum), данашњој Будимпешти, где се налазио логор легије II Adiutrix. Иако у Сирмијуму нису били лоцирани већи војни контингенти, захваљујући свом положају на раскрсници путева који су водили од Италије ка источним провинцијама и од Јадранског мора према северу, овај град је постао важан стратешки центар и војна база одакле су вођени ратови са Квадима и Сарматима који су упадали на територију Царства. Цар Марко Аурелије је 168/69, водећи ратове с овим варварским племенима, боравио у Сирмијуму, где је одседао у палати (basileia), чији остаци нису археолошки потврђени. Сирмијум, Аквинкум, али и други панонски градови -- Cuccium (Илок), Mursa (Осијек), Cibalae (Винковци), Sopianae (Печуј), били су добро повезани мрежом путева, што је, уз приносе с околних пољских имања (villae rusticae), омогућавало економску стабилност и напредак провинције. Новом административном поделом Римског царства за време Диоклецијана, Д. П. је подељена на Прву (Pannonia Prima), на северу, и Другу (Pannonia Secunda), на југу. Граница им је била река Драва. Јужна граница Друге Паноније остала је на линији око 10 км јужно од тока реке Саве, док се она на истоку пружала током Дунава. По једном мишљењу јужна граница провинције пружала се од данашњег Београда (Singidunum) према западу, док је, по другом, граничну линију чинила готово праволинијска траса између касноантичко-рановизантијских логора у местима Бељин на ушћу потока Вукодраж у Саву и Коњуша и Војловица на Церу. Уколико се прихвати друго мишљење, остаци насеља и некропола на десној обали потока Вукодраж, недалеко од Ушћа код Обреновца, а за које се мисли да припадају епиграфски потврђеном муниципијуму Сподент (Spodent), представљали би трагове значајног пограничног насеља, али на територији Прве Мезије (Moesia Prima). Главни град провинције Друга Панонија био је Сирмијум. Простор ове провинције дошао је у фокус догађаја који ће одредити судбину Римског царства октобра 316, када је Константин Велики победио свог супарника Лицинија у бици код данашњих Винковаца. Константин је освојио балканске провинције, а Сирмијум је постао једна од четири званичне престонице Римског царства. Константин је у њему изградио палату, хиподром и многобројне јавне и резиденцијалне објекте. Сам цар је са својим двором у панонској метрополи боравио од почетка 320. до почетка 324, а у исто време у Сирмијуму је функционисала и официјелна ковница златног новца. Док су царска палата, хиподром и луксузне градске виле током археолошких ископавања у другој половини XX в. убицирани и делимично истражени, тек су истраживања северног дела палатијалног комплекса, започета 2002, дефинисала тетрархијски слој и регистровала сакрални октогонални објекат из овог времена, у склопу којег је нађено 50 делова скулптура од црвеног порфира, међу којима два фрагментована царска портрета. Један од њих највероватније је припадао Константиновом сину Констанцију II који је у више махова дуже боравио у Сирмијуму. То су чинили и други потоњи цареви, мада је град све више губио свој резиденцијални изглед, што је последица масовног насељавља Гота, нарочито интензивног после победе над римском војском у бици код Једренa 378. Сличну судбину доживео је и други по значају град Друге Паноније Басијане (Bassianae), лоциран код данашњих Доњих Петроваца недалеко од Руме. Град је постао римска колонија 214, а о његовом значају током IV в. сведочи податак да су се у њему налазиле царске радионице за ткање и прераду вуне. После мањих археолошких ископавања 40-их година XX в., обимнија истраживања овог локалитета нажалост нису предузета. Становници градова Друге Паноније, а поготово Сирмијума, мученички су страдали током Диоклецијанових прогона хришћана 303--304. После признавања хришћанства за равноправну религију у Царству 313, Сирмијум и Басијане су током IV в. постали значајни ранохришћански центри. Оба града, као и други панонски центри, разорени су 440/41. под налетом Хуна. После пропасти хунске државе, панонским градовима су управљали Готи и Гепиди, уз краткотрајну власт Византије у VI в., а освајање ових центара од стране Авара, окончано падом Сирмијума 582, означило је крај античког периода на територији Д. П.

ЛИТЕРАТУРА: M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 582 A.D.", у: V. Popović (ур.), Sirmium I, Bg 1971; А. Mócsy, Pannonia and Upper Moesia. A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire, London--Boston 1974; S. Soproni, Die letzten Jahrzehnte des pannonischen Limes, München 1985; I. Popović, „Notes topographiques sur la région limitrophe entre la Pannonie Seconde et la Mésie Première", у: P. Petrović (ур.), Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Bg 1996; M. Milin, „Bassianae", у: M. Šašel Kos, P. Cherrer (ур.), The Autonomous Towns of Noricum and Pannonia (Situla 42), Ljub. 2004; A. Crnobrnja, „Roman Settlement at Ušće near Obrenovac -- Municipium Spodent (?)", ЗНМ, 2011, 20; I. Popović, „Porphyry Sculptures from Sirmium", AT, 2016, 24; E. Tóth, T. Vida, I. Takaács (ур.), Saint Martin and Pannonia. Christianity on the Frontiers of the Roman World, Szombathely--Pannonhalma 2016.

И. Поповић