ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ

ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ, врсте животиња које је човек дуготрајним и усмереним селекцијским радом у потпуности прилагодио својим потребама. Дефинисањем овог појма бавили су се многобројни истраживачи и сваки од њих дао је другачију дефиницију у зависности од тога на шта се акценат дефиниције стављао. И поред тога што се различите дефиниције појма д. ж. међусобно мање или више разликују, постоје одређене заједничке тачке које сугеришу шта би једна врста животиња требало да испуни да би могла да се назове домаћом. Основне карактеристике д. ж. по којима се оне разликују како од својих дивљих родоначелника, тако и од других врста животиња које се налазе под одређеним утицајем човека, али не спадају у домаће, јесу: одређена привредна корист; испољена послушност и трајна приврженост човеку, односно газдинству; као и редовно размножавање у условима контролисаним од стране човека. Само испуњавање сва три претходно наведена критеријума омогућава да се једна врста животиња назове домаћом. Уопштено посматрано, човек може од многих врста животиња да има одређену корист, али се само мали број врста налази под његовим директним утицајем. Тако нпр. у групу гајених животиња могу да се уврсте многе врсте гмизаваца (различите врсте змија или гуштера), водоземаца (корњаче) и риба које човек гаји из веома различитих разлога и од којих, генерално, има велику привредну корист, али ниједна од тих врста није нити ће бити предмет доместикације. С друге стране, све врсте које се сматрају припитомљеним животињама најчешће испољавају два од три неопходна критеријума која су од значаја за д. ж. Најпознатије врсте припитомљених животиња су индијски слон, као и различите врсте крзнашица. Док су код слонова ограничавајући фактори који онемогућавају да се они сматрају д. ж., у пуном смислу тог појма, повезани са проблемима размножавања у заробљеништву, дотле се код крзнашица не испољава довољна приврженост човеку, односно газдинству на којем се гаје. Коначно, подивљале или фералне животиње представљају доместициране узорке који су се, услед различитих разлога, нашли ван утицаја одгајивача. Такве животиње попримају неке од особина које нису својствене домаћим, али не попримају ни све особине које су карактеристичне за дивље. Најпознатије врсте подивљалих или фералних животиња су дивљи коњи, који се могу наћи у многим деловима Европе, укључујући и подручја Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске, или дивље козе у Великој Британији, Ирској, Аустралији, Бразилу или Хондурасу. Скоро код свих врста д. ж. забележено је да постоји могућност да оне подивљају. Међутим, само код оваца и кокоши нису регистроване подивљале, односно фералне животиње. Посматрано са ширег биолошког становишта и уз уважавање свих промена које су се десиле током дугог временског периода доместикације, може се закључути да током процеса доместикације човек-доместикатор преузима главну селекцијску улогу за даљи развој одређене групе животиња, при чему тежи да утицај природних селекцијских фактора сведе на минимум. Управо због тога д. ж. се карактеришу вишим степеном специјализације у погледу испољавања морфо-физиолошких особина у односу на своје дивље родоначелнике. Најјачи степен утицаја човека, па према томе и највиши степен специјализације, карактеристичан је за оне врсте животиња код којих је процес доместикације почео на најранијим етапама и које су прве доместиковане.

На подручју Србије, а шире посматрано и целог Балканског полуострва, гајење д. ж. заступљено је од давнина. Данас се у Србији гаје све врсте д. ж. које припадају тзв. „великој петорци", тј. говеда, овце, козе, свиње и коњи, али се поред ових врста гаје још и магарци, биволи и пчеле, као и све врсте домаће живине, односно кокоши, гуске, патке, ћурке, морке и голубови. Најважније врсте д. ж. у Србији су говеда, свиње и кокоши, док овце, козе и пчеле, као и гуске, патке, ћурке и морке, имају нешто мањи значај. Гледано од севера ка југу, у Војводини се гаји највећи број свиња (41%) и живине (45%). Регион Шумадије и Западне Србије водећи је по броју говеда (46%), оваца (60%) и пчелињих друштава (41%), док се у региону Јужне и Источне Србије највише гаје козе (38%) и пчелиња друштва (35%).

Гајење говеда, односно говедарство, једна је од најважнијих грана сточарске производње у Србији и у укупној вредности сточарства учествује са око 40%. Ипак, то је значајано мање учешће него што је то у развијеним сточарским земљама, где учешће говедарства у сточарству износи преко 60%. Гајење говеда у Србији засновано је на породичним пољопривредним газдинствима са дугом традицијом, при чему преовладавају фарме малог и средњег капацитета. Ипак, у последње време постепено се повећава број већих и великих фарми, нарочито у пољопривредно интензивним деловима Србије. Производни системи у говедарству су врло разнолики и варирају од малих фарми са екстензивним начинима држања говеда, преко средњих и полуинтензивних фарми, до великих фарми са веома интензивним системима држања говеда. У говедарству Србије доминира сименталска раса и говеда у типу сименталца (као што је домаће шарено говече у типу сименталца) и ова раса обухвата између 75 и 80% свих гајених грла говеда. Друга раса по значају је холштајн-фризијска (заједно са европским црно-белим говедима) са око 15% учешћа, док десетак процената обухватају различите товне и аутохтоне расе, као и различити индустријски мелези.

Гајењем свиња највише се баве породична пољопривредна газдинства. Вредност свињарства у укупној сточарској производњи износи око 17,2%. Свињарство има највећи значај у индустрији меса Србије, са уделом од преко 55%. Иако је број свиња између региона „Србија Север" и „Србија Југ" готово уравнотежен, нешто већи значај за гајење свиња имају регион Војводине, где се налази око 41% грла, и регион Шумадије и Западне Србије са око 33,8% грла. Од заступљених раса доминирају беле расе (велики јоркшир и различити типови ландраса, као што су шведски, холандски или дански), док су од меснатих раса највише заступљени дурок, хемпшир и пијетрен. Од старих, локалних раса угрожене су, или у опасности од нестанка, моравка и ресавка, док је мангулица у нешто стабилнијој ситуацији. На појединим фармама, нарочито у Војводини, још увек могу да се пронађу и грла домаће беле меснате свиње, као и домаће шарене свиње. Обе ове племените расе свиња настале су почетком и током 70-их година XX в. у бившој СФРЈ, али се до данас, нажалост, нису сачувале у већем броју. У свињарској производњи су, углавном, заступљени интензивни и полуинтензивни производни системи, али и полуекстензивни системи, нарочито на малим породичним газдинствима.

Гајење оваца највише је заступљено у брдским и брдско-планинским пределима Србије, а нешто мање у равничарским деловима. У укупној вредности сточарске производње учествује са око 3,5%. Преовлађују екстензивни, полуекстензивни и полуинтензивни производни системи, док је интензивних овчарских система гајења знатно мање. Преко 95% газдинстава укључених у овчарску производњу припада групи малих и средњих газдинстава. Од раса оваца које се гаје у Србији доминира стара, аутохтона раса праменка, односно различити сојеви праменке (око 80%), док је у Војводини, поред праменке, у већем броју заступљена и раса цигаја. Од иностраних племенитих раса доминира виртемберг (односно мерино ландшаф) и различити, углавном индустријски, мелези са виртембергом. Поред виртемберга, присутне су, али у значајно мањем броју, и расе ил-де-франс, тексел, сафолк, као и друге иностране расе оваца.

Гајење коза у Србији значајно је мање заступљено и поред свих повољних, природних услова који постоје за ову врсту домаћих животиња. Основни разлог за такво стање је чињеница да су козе биле једина врста д. ж. чије је држање и гајење након II светског рата било законски забрањено (Службени гласник НР Србије, 1954). Та забрана се задржала све до 90-их година XX в., тако да последњих двадесетак година расте интересовање за гајење ове врсте д. ж. Гајење коза у Србији доминантно је организовано на малим газдинствима на којима преовлађују екстензивни и полуекстензивни производни системи. С друге стране, све више се оснивају нове фарме које се базирају на интензивној производњи и страним расама. Од домаћих раса најзаступљеније су балканска и српска бела коза, као и различити мелези, док су од иностраних раса најзаступљеније алпина и санска раса коза. Од свих домаћих преживара козе имају најизраженију способност за производњу млека. Оне су, релативно посматрано, најмлечније д. ж. јер могу да произведу и до 20 пута више млека од своје сопствене телесне масе.

За разлику од свих других врста д. ж., гајење коња се данас у Србији базира скоро искључиво на ентузијазму појединаца. Не постоји скоро никакав организовани селекцијски рад иако су удружења одгајивача веома развијена и у оквиру њих се спроводе одређене, појединачне мере селекцијског рада. Од раса заступљене су различите расе касача, галопера, као и липицанери и нонијус. Од аутохтоних раса заступљен је домаћи брдски коњ, који је заштићена раса у оквиру програма очувања анималних генетичких ресурса.

У живинарству, од свих врста домаће живине, најзаступљеније је гајење домаће кокоши и то превасходно за производњу меса и јаја. По вредности производње живинарство заузима треће место у сточарству, са уделом од 11,8% у укупној вредности. Живинарство је најиндустријализованија грана не само сточарства, него и пољопривреде уопште. Интензивна производња се скоро искључиво базира на линијским хибридима из увоза, заједно са технологијом гајења (типски затворени објекти, велика концентрација грла по јединици површине, коришћење комплетних крмних смеша, коришћење комплетног „knоw-hоw" система страних компанија итд.). Управо због тога постоји скоро 100% зависност од увоза генетског материјала, као и зависност од увоза компонената за исхрану. С друге стране, на породичним газдинствима која се не баве примарно живинарством, гајење домаће живине одвија се у системима веома различитог интензитета, и то од екстензивног држања малог броја живине, до полуинтензивног држања живине у системима где је живинарство допунска грана привређивања. Поред гајења домаће кокоши, у Србији се гаје и домаће гуске, патке, ћурке и морке, али је њихов број, као и економски значај, неупоредиво мањи у односу на домаће кокоши. С друге стране, гајење голубова је скоро искључиво у домену хобија.

ЛИТЕРАТУРА: J. Clutton-Brock, A Natural History of Domesticated Mammals, Cambridge 1999; E. O. Price, Animal Domestication and Behavior, Wallingford 2002; Р. Поповић, Попис пољопривреде 2012. Сточарство у Републици Србији, Бг 2014; В. Богдановић, Биолошке основе сточарства, Бг 2016.

В. Богдановић