ДЕВТЕРОКАНОНСКЕ КЊИГЕ

ДЕВТЕРОКАНОНСКЕ КЊИГЕ (deu v tero":други, kanwvn: правило, образац), књиге и извесни додаци библијским књигама Старог завета, којима је канонски значај накнадно признат. У основи је реч о неспоразуму међу хришћанским црквама и хришћанским верским заједницама, а тиче се канона светих књига. Термин девтероканонске (=другоканонске) први је, али неоправдано, употребио Сикст Сијенски (1520--1569), крштени Јеврејин, у својој првој књизи Bibliotheca Sancta (Venezia 1566). Пре тога називане су анагиноскомене, тј. корисне за читање. Настале су два века пре Христа, на грчком језику, али се код неких препознаје или претпоставља јеврејски оригинал. Отуда се називају „позним књигама Старог завета". То су књиге које се налазе у преводу Седамдесеторице, познатом као Септуагинта, који су 238. п.н.е. 72 учена Јеврејина са јеврејског превела на грчки језик. За превод су користили библијске књиге Александријског канона, а све то је чињено за потребе библиотеке Птоломеја Филаделфа у Александрији. Апостоли, Црква (Православна и Римокатоличка) и свети оци користе их у богослужењу од најстаријих времена, а то чине и данас. У Новом завету нема д. к. јер његов канон није завистан од Јевреја.

За одбрану д. к. заслужан је Св. Августин који им је признао каноничност на саборима у Ипону (393) и Картагини (397. и 419). До неспоразума је дошло отуда што су Јевреји у претходним вековима имали два канона: палестински (краћи) и александријски (дужи), који је признавао и књиге писане на грчком језику. Јевреји су користили оба канона, чак и у Христово време, а користили су их и кумрански есени. Јевреји су 90. н.е. на састанку у Јамнију (или Јавни), близу обале Средоземног мора у Палестини, одредили које књиге излажу истиниту реч Божју, пречистили канон светих књига и остали при палестинском, чиме су искључили из њега књиге које називамо девтероканонским. Ипак, има Јевреја, као оних у Етиопији, који и даље држе канон који је једнак хришћанском канону јер садржи све д. к. Православна црква користи дужи канон јер су апостоли користили Септуагинту, али је невоља што рукописи Септуагинте имају различит обим, тј. не постоји један утврђен и чист канон Септуагинте. На пример, Codex Alexandrinus садржи четири Књиге Макавејске, Codex Synaiticus садржи само I и IV Књигу Макавејску, а Codex Vaticanus нема ниједну Књигу Макавејску.

У Православној цркви то су следећих десет књига: Књига Јездрина II, Књига о Товиту, Књига о Јудити, Књига Премудрости Соломонове, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина, Књига пророка Варуха, Књиге Макавејске I--III, Књига Јездрина III, делови Књиге о Јестири (Јест 10,4-16,24), делови Књиге пророка Данила: „Молитва Азаријина" (3,24-50), „Песма тројице младића у усијаној пећи" (3,51-90), „Прича о Сузани" (гл. 13) и „Данило против Вала" (гл. 14), „Молитва Мансијина" (на крају Књиге Дневника II) и 151. псалам. Православна црква им признаје каноничност, штампа их у својој Библији и користи у богослужењу (изузев 151. псалма). Православна црква утврдила је свој канон на следећим саборима: прво на Римском 382, потом је 39. пасхалну посланицу из 367. Атанасија Великог потврдио Петo-шести сабор (Трулски 692) и Седми васељенски сабор (787).

Римокатоличка црква им признаје канонску вредност, изузев: Књиге Јездрине II-- III, Књиге Макавејске III, „Молитве Манaсијине" (на крају Књиге Дневника II) и 151. псалма. Књига пророка Варуха у 6. глави доноси Посланицу Јеремијину. Свој став у погледу канона Римокатоличка црква има од првих векова, а последњи пут га је учврстила на Тридентском сабору (1546).

Протестантске верске заједнице не признају ниједну од ових књига сматрајући их апокрифима. Они се држе јеврејског канона утврђеног крајем I в. н.е., али има протестантских библиста који признају да је библијски канон шири од протестантског.

Свеправославна конференција на Родосу (1961) уврстила је у каталог тема за предстојећи Велики сабор и неколико тема везаних за Свето писмо, међу њима и питање ауторитета д. к. Српска црква je доскора имала комплетан Стари завет само на црквенословенском језику. СА Сабор СПЦ дао је налог Комисији СА Синода да преведе д. к., што је учињено захваљујући труду епископа Атанасија (Јевтића) и митрополита Амфилохија (Радовића). Тек издање Светог писма од 2010. има све књиге Старог завета на српском језику, изузев треће књиге Јездрине.

ЛИТЕРАТУРА: Encyclopаedia Judaica, VI, Berlin 1930; J. N. D. Kelly, Early Christian Doctrines, New York 1978; Р. Ракић, Увод у девтероканонске књиге Старога завета, Бг 2013.

Р. Милошевић