ДИЈАЛЕКТОЛОШКИ АТЛАСИ

ДИЈАЛЕКТОЛОШКИ АТЛАСИ, лингвистичке публикације у којима се представљају резултати рада у области лингвистичке географије, а које се израђују на основу података прикупљених у разним местима по истом упитнику ради предочавања дијалекатских особености одређеног језичког система и праћења географског распростирања конкретних језичких појава са различитих језичких нивоа (најчешће у области фонетике и лексике). Израда лингвистичких атласа представља највиши домет лингвистичке географије, а д. а. представљају централни инструмент савремене дијалектологије.

Д. а. се сачињавају на основу истраживања народних говора у великом, али ипак ограниченом броју места, а истраживање по упитнику обезбеђује једнообразност података. Позната су два основна метода прикупљања података за атласе -- теренски рад и рад дописним путем, при чему теренски рад стручног истраживача доноси прецизније податке, али уз ограничење које се тиче броја истражених пунктова. Ниједан упитник помоћу којег се сакупља материјал за израду д. а. не може обухватити све језичке појаве, при чему његова употреба неизбежно води и шематизацији, тако да публикације попут дијалекатских речника и дијалектолошких монографија представљају неопходну допуну материјалу датом у атласима. Начин представљања података у атласима су лингвистичке карте и теренски материјал сакупљен по истом упитнику у унапред одређеној мрежи пунктова. У д. а., без обзира на то да ли је у питању атлас дијалеката једнога језика, једне језичке породице -- групе сродних језика, или пак атлас народних говора типолошки и структурно сасвим различитих језика, омогућена је оптимална упоредивост чињеница из свих места у којима су сакупљани подаци.

Рад на д. а. састоји се из више сегмената: израда упитника, израда фонетске транскрипције, сачињавање мреже пунктова, сакупљање дијалекатске грађе, њена обрада, затим израда карата и пратећих материјала, првенствено коментара, који представљају сведене форме уочених и на карти представљених језичких проблема. Појава која се картографише, углавном фонетски рефлекс или лексичка база, приказује се у одговарајућим пунктовима на карти одређеним графичким знаком, најчешће геометријским симболима; када се преглед неке особине жели дати сумарније, то се чини цртањем изоглоса (језичких граница), сенчењем или шрафирањем ареала одређених особина. Свака карта има легенду која представља сублимисан и помоћу извесне графичке логике представљен теренски материјал.

Сваки д. а. може дати релативно потпун увид у инвентар одређених проблема из области прозодијске, фонетске, морфолошке, творбене, лексиколошке, па и синтаксичке проблематике. Међутим, сачињавање језичких карата је тек прва етапа лингвогеографског рада, а потом долази повлачење изоглотских линија, ишчитавање и интерпретација материјала, што доводи до уочавања и појединачних и општих закономерности језичког развоја. Дијалектолошке карте, додатно, доносе податке од значаја за историјску дијалектологију, социјалну дијалектологију, за историју језика, етимологију, лексикографију и лексикологију, за језичку контактологију, компаративистику, за демографију и антропогеографију, за културну историју, етнолингвистику и антрополошку лингвистику.

Припрема Немачког лингвистичког атласа (Deutscher Sprachatlas) била је први обиман подухват на плану лингвистичке географије. Георг Венкер, иницијатор овог пројекта још од 1876, сачинио је 1880. неколико десетина реченица које су послужиле као илустрација већине важних диференцијалних црта међу дијалектима на тај начин што су биле превођене на локалне дијалекте. Овај задатак су обављали учитељи у преко 40.000 места широм Немачке. Међутим, са објављивањем атласа отпочело се тек 1926, а разлог кашњења је била масовност грађе коју је требало обрадити. Жил Жијерон и Едмон Едмон друкчије су конципирали познати Француски лингвистички атлас (Atlas linguistique de la France), чијим је поступком израде руководио Ж. Жијерон. Упитник од око 2.000 речи и реченица користио је Е. Едмону за испитивање које је предузео у 639 пунктова на француском језичком подручју. Овај атлас, објављен у свескама у периоду између 1902. и 1912, послужио је као радни модел и дао је важан замах пословима на лингвистичким атласима другде у свету. Европске романске и германске средине испредњачиле су са пројектима језичких атласа. Један од најважнијих је атлас Италије и јужне Швајцарске (Sprach- und Sachatlas Italiens und der Südschweiz I--VIII), који су приредили Карл Јаберг и Јакоб Јуд. И он је објављиван у свескама 1928--1940. у Цофингену, а имао је укупно 1.705 карата. Такође, први атлас румунског језика (Linguistischer Atlas des dacorumänischen Sprachgebietes), премда у знатној мери непотпун, објавио је у Лајпцигу 1898--1909. Густав Вајганд, а посебно значајан за овај језик је Лингвистички атлас румунског језика (Atlasul lingvistic român), чији је први том објављен 1938. у Клужу и чији су аутори били Север Поп и Емил Петрович. У Енглеској се с пословима овога типа отпочело 1946, њима су руководили Харолд Ортон и Јуџин Дит, а први том дела Преглед енглеских дијалеката (Survey of English Dialects) објављен је 1962. у Лидсу.

Дијалекти практично свих европских језика били су до данас предмет лингвогеографских изучавања, само што се може говорити о различитим фазама рада на атласима, па док се у неким земљама још увек обављају припремне радње и цртају карте, у другима се већ израђује друга генерација атласа, и то су углавном регионални атласи, какви су нпр. француски и румунски. Славистика није имала тако дугу традицију на плану лингвистичке географије као романистика и германистика, али се у свим словенским земљама радило и ради се до данас на атласима појединих словенских језика и на Општесловенском лингвистичком атласу као на заједничком, свесловенском подухвату. Тако су се у Пољској, у којој су постигнути капитални резултати на плану лингвистичке географије, први лингвистички атласи појавили 30-их година ХХ в., а у Русији се са главним пословима на атласу руских народних говора отпочело тек након II светског рата, иако први помени о том атласу сежу у 1929.

Када је реч о ваневропским просторима, најагилније се на плану лингвистичке географије радило у Јапану и у Сједињеним Америчким Државама. Тако је тим јапанских дијалектолога још 1905--1906. објавио први лингвистички атлас Јапана у два тома (један посвећен фонологији, а други морфологији), да би се у тој земљи у наредном периоду приступило и изради регионалних атласа. Прегледи дијалеката у виду атласа урађени су у Сједињеним Државама по одређеним областима због великог пространства које оне захватају. У периоду 1939--1943. објављена је публикација под називом Лингвистички атлас Нове Енглеске (Linguistic Atlas of New England), која је садржала 743 карте као резултат теренских истраживања под руководством лингвисте Ханса Курата, обављаних 1931. и 1933. у 213 заједница Нове Енглеске. Теренски рад је касније био проширен и на друге атлантске државе, али је изостанак финансијске подршке онемогућио публиковање других атласа.

Међународни пројекат Лингвистички атлас Медитерана (ALM), који је осмислио загребачки романиста Мирко Деановић почетком 50-их година ХХ в., први је обухватио део српскохрватске језичке територије на тлу Југославије, а за његове потребе обављена су теренска истраживања у седам пунктова дуж јадранске обале. Упитник за овај атлас имао је преко 800 питања из области мора и свега с њим у вези (флора, фауна, рибарење итд.), а требало је да осветли разноврсне међујезичке везе дуж обала Средоземља. Међутим, објављена је само збирка са 26 пробних карата, док атлас није израђен.

Веома значајан прилог југославистици дала је Ванда Помјановска, пољски лингвиста, која је у Пољској 1970. објавила књигу са 73 карте на којима је представљена грађа која се тиче творбе именица у јужнословенским дијалектима, а коју је сама Помјановска сакупљала на терену током 60-их година. Мађарски и румунски говори у Југославији били су предмет лингвогеографских истраживања у другој половини ХХ в. Тако је Олга Пенавин, новосадски хунгаролог, припремила чак шест регионалних атласа мађарских говора у Југославији и они су сви објављени у периоду 1966--1988. у Будимпешти и Новом Саду. Београдски романиста Раду Флора истраживао је румунске говоре у јужном Банату и објавио 1971. у Београду монографију са 44 карте; међутим, његова два атласа румунских банатских говора нису објављена.

Када је реч о јужнословенским језицима, значајан резултат на плану националне лингвогеографије остварен је у бугарској дијалектологији објављивањем томова Бугарског дијалектолошког атласа (Български диалектен атлас). Аспирације према делу српских говора налазе свој одраз на картама овога атласа, па тако Карта на диалектната делитба на българския език захвата и области преко Мораве, линијом која иде западно од градова Врање--Лесковац--Ниш--Алексинац, па на североисток скреће од Сталаћа ка Зајечару, при чему треба истаћи да призренско-тимочки говори на Косову и Метохији нису обухваћени овом картом. Са објављивањем националних језичких атласа на словенском југу досад су отпочели само Словенци и Македонци. Француски лингвиста Л. Тенијер објавио је 1925. атлас двојинских облика у словеначком језику, који не представља значајнији допринос питањима струке, али је први важнији лингвогеографски подухват на југословенском тлу. Припреме за атлас словеначког језика отпочеле су убрзо након II светског рата, започео их је Фран Рамовш, а посао су касније преузели Тине Логар и Јакоб Риглер. Прве две књиге Словеначког лингвистичког атласа (Slovenski lingvistični atlas 1.1, 2.1) објављене су 2011. и 2016. у Љубљани, под уредништвом Јожице Шкофиц. Рад на македонском лингвистичком атласу иницирао је у Институту за македонски језик „Крсте Мисирков" у Скопљу Божидар Видоески 1961, начинивши и упитник, и мрежу пунктова, и идејни пројекат атласа. Године 2008. објављен је у Скопљу уводни том атласа -- Македонски дијалектолошки атлас. Пролегомена (Македонски дијалектен атлас. Пролегомена), а главни редактор је била Убавка Гајдова.

Д. а. могу бити национални и регионални, а могу бити и резултат мегапројеката, тј. међународне сарадње научника из већег броја земаља. Tако постоје Европски лингвистички атлас (ALE / АЛЕ), Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА), Општекарпатски дијалектолошки атлас (ОКДА). Мрежа пунктова начињена за потребе Општесловенског лингвистичког атласа, а поготово за Европски лингвистички атлас, превише је ретка за представљање свих значајнијих појава у народним говорима појединачних језика, тако да се за потребе националних атласа праве знатно гушће мреже.

Европски лингвистички атлас (АЛЕ) покренут је на основу иницијативе која се везује за 1965, када је његов концепт представљен у оквиру Геолингвистичког интернационалног конгреса у Марбургу, а 1970. отпочео је рад на овом пројекту под руководством Унеска. Ово је први и засад једини пројекат тако широких размера у области лингвистике. Одговори на поједина питања прикупљени су из преко 50 земаља Европе, односно из 2.631 пункта, и то од Кипра и Малте до Урала и Кавказа. На целокупном терену који АЛЕ покрива издваја се шест језичких породица, у оквиру којих постоје чак 22 језичке групе, које обухватају 90 језика и појединачних дијалеката. Нагласак у раду на АЛЕ поставља се на везе које се успостављају и изван граница језичких породица и које су углавном од великог културноисторијског значаја. Карте за АЛЕ су изузетно сложене и захтевне за израду, а прате их обимни пропратни, углавном етимолошки коментари, често у виду засебних студија. Овакав приступ материјалу показује се као неопходан будући да је у питању лексички атлас (уз осврте на фонетске и морфолошке детаље тамо где је то од значаја), заснован на обимној и разнородној грађи из различитих језичких породица, као и из појединих изолованих језика. За потребе АЛЕ израђују се семасиолошке, ономасиолошке и мотивационе мапе. Објављена су два упитника АЛЕ -- 1976. и 1979, а у периоду 1983--2014. објављено је девет свезака Атласа. У рад на АЛЕ Југославија се укључила 1974. У том атласу налази се 11 пунктова из Србије. Обрада националних материјала, датих у раније утврђеној транскрипцији, подразумева и давање етимолошких коментара.

Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА) је највећи свесловенски пројекат, који пружа могућност да сваки словенски језик, тј. народни говори који припадају сваком поједином словенском језику буду осмотрени као део једне веће целине -- словенског језичког простора. Тако ОЛА за предмет свога истраживања има групу (породицу) сродних језика, тј. словенске језике у целини, а не неки појединачни језик. Рад на ОЛА започет је на основу одлуке IV Међународног конгреса слависта 1958, када је при Међународном комитету слависта оформљена Комисија за ОЛА, у коју су ушли угледни слависти из више земаља (Р. И. Аванесов, С. Б. Бернштејн, Б. Хавранек, В. Дорошевски, З. Штибер, С. Стојков и А. Белић). Упитник за ОЛА сачињен је 1965. и садржи 3.454 питања, а мрежа истраживаних пунктова обухвата 853 насеља. Атлас се припрема у две серије -- фонетско-граматичкој (фонетика, морфологија, синтакса) и лексичко-творбеној. Досадашњи томови тих серија садрже фонетске и лексичко-творбене карте, а у будућности се предвиђа и израда морфолошких, синтаксичких и семантичких мапа. У организациону структуру ОЛА улази и Поткомисија за уопштавајућу транскрипцију. Први том Фонетско-граматичке серије Атласа -- Рефлексы *ě објављен је у Београду 1988 (гл. и одг. редактори: Б. Видоески и П. Ивић). Досад је објављено 8 фонетских (два са а и б) и 8 лексичких томова ОЛА. У изради ОЛА сада учествују академије наука из 12 словенских земаља и, као тринаести, Српски институт из Будишина (Бауцен) у Немачкој, те исто толико националних комисија: Бугарска, Белорусија, Босна и Херцеговина, Македонија, Пољска, Русија, Словачка, Словенија, Србија, Украјина, Хрватска, Чешка и Лужички Срби. У мрежи ОЛА налази се 21 пункт са територије Републике Србије, 2 пункта са српским живљем у Румунији и 1 у Мађарској, као и 7 пунктова са територије Црне Горе.

Израда Општекарпатског дијалектолошког атласа (ОКДА) иницирана је на VII Међународном конгресу слависта, одржаном 1973. у Варшави. Предвиђено је да Атлас буде лексичко-семантички и да истраживањем за његове потребе буде обухваћена не само карпатска него, делом, и балканска зона (Пољска, Чехословачка, Мађарска, Украјина, Молдавија, Југославија, Бугарска, при чему је Румунија изостала из политичких разлога). Тако је предвиђено 210 пунктова у мрежи ОКДА. Национални колективи су грађу по Упитнику ОКДА сакупљали у периоду 1977--1981. За ОКДА су прикупљани одговори на 785 питања из области лексике везане за планинску привреду, с циљем осветљавања резултата вишевековних контаката хетерогених дијалеката карпатског ареала, тј. сличности у појединим сегментима материјалне и духовне културе различитих етникума у области Карпата и зона које им гравитирају. Уводни том ОКДА објављен је у Скопљу 1987 (редакциони колегиј: Божидар Видоески, одговорни уредник, Драгољуб Петровић, Слободан Реметић). Последњи, седми том ОКДА објављен је 2004, као заједничко издање САНУ, Института за српски језик САНУ и Филозофског факултета у Новом Саду. Српски национални тим се 1976. укључио у рад на ОКДА. Од укупног броја предвиђених пунктова, 21 пункт се налазио на југословенској територији (изузев Словеније), и то не само у југоисточној Србији него и у делу динарског масива, а Република Србија је била заступљена са 9 пунктова (8 српских и 1 албански).

На IV Међународном славистичком конгресу у Москви 1958. донета је обавезујућа одлука за југословенске слависте да се приступи изради Општесловенског лингвистичког атласа. Стога је 1959. основан Југословенски комитет за д. а., касније преименован у Међуакадемијски одбор за д. а. при САНУ (сада Академијски одбор за д. а.), у оквиру којег се у наредним деценијама одвијао рад на југословенском сектору трију великих међународних пројеката, као и на националном пројекту под називом Српскохрватски дијалектолошки атлас -- СХДА (сада Српски дијалектолошки атлас -- СДА). Израда појединачних атласа словеначког, српскохрватског и македонског језика била је потиснута у други план због тога што су стручни кадар и материјална средства били усмерени на три крупна лингвогеографска међународна пројекта. Председник Одбора је до 1999. био Павле Ивић, да би након његове смрти руковођење Одбором преузео Александар Младеновић, а од 2010. на челу Одбора је Александар Лома.

Руководство Института за српскохрватски језик је недуго по његовом оснивању имало планове за израду д. а. српскохрватског језика, па тако Александар Белић у плану рада за 1958. помиње и дијалектолошка теренска истраживања. Међутим, многобројне и сложене обавезе на међународним лингвогеографским пројектима потиснуле су у други план послове на националним атласима. Тек након распада бивше Југославије, те пошто је српско-хрватска визура у српској дијалектологији замењена српском, Павле Ивић пред домаће стручњаке изнова поставља обавезу припреме националног језичког атласа. Рад на Српском дијалектолошком атласу (СДА) одвија се данас у оквиру пројекта Дијалектолошка истраживања српског језичког простора (под руководством Слободана Реметића), чији је носилац Институт за српски језик САНУ, а у складу са договором начињеним са Одељењем језика и књижевности САНУ 2003. Пројекат је свеобухватан и географски и тематски, будући да се тиче свих српских дијалекатских формација на читавом српском језичком простору -- од северне Македоније и Враке код Скадра до Арада у Румунији и насеља северно од Будимпеште, као и од западне Бугарске до Беле Крајине у Словенији и Пероја у Истри. Мрежа за национални д. а. има преко 800 пунктова. Првобитно предвиђени број пунктова је више него удвостручен, а посебно је згуснута мрежа на Косову и Метохији, у појединим крајевима у Босни и Херцеговини и у Хрватској -- на основу пописа становништва пре прогона Срба из тих крајева током 90-их година. Из Упитника за СХДА, који има 2.098 питања разврстаних у 14 тематских области, преузимају се поједина, одговарајућа питања за израду карата за СДА, будући да поједина питања из овог упитника нису од значаја за српску дијалектолошку визуру, док -- с друге стране -- у њему недостају нека питања која су релевантна за диференцијацију у оквирима српског дијалекатског комплекса. Из Упитника су издвојена одговарајућа питања за прва четири лексичка тома, а за први (или пробни) том селектовано је 166 питања из 5 тематских целина, при чему лексеме-одговори припадају и различитим семантичким целинама и различитим врстама речи.

ЛИТЕРАТУРА: М. А. Бородина „Лингвисти-ческая география", у: Теоретические проблемы советского языкознания, Москва 1968; Общекарпатский диалектологический атлас. Вступительный выпуск, Ск 1987; С. Реметић, „Српски језик у лингвистичким атласима", Славистика, 1997, 1; „Шездесет година дијалектологије у Институту за српски језик", у: Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Бг 2007; С. Милорадовић, „Општесловенски лингвистички атлас и учешће српских дијалектолога -- ентузијазам не мањи од знања", ЈФ, 2013, 69; „Лингвистичка географија у Србији -- језички записи на картама и њихово читање", ЈФ, 2017, 73, 3‒4; П. Ивић, „Почетак организованог рада на лингвистичкој географији код нас", „Рад на лингвистичкој географији у Југославији", у: Павле Ивић, Целокупна дела Х/2*, Расправе, студије, чланци, 2. О дијалектологији, Ср. Карловци -- Н. Сад 2018.

С. Милорадовић