ДЕЈАНОВИЋ, Јован

ДЕЈАНОВИЋ, Јован, политичар, друштвени радник (Велебит код Кањиже, 15. VI 1927). Породица потиче из Лике, а колонизована је у Бачку после I светског рата. За време II светског рата био је у логорима Шарвар у Мађарској (1941--1942) и Хершинг у Аустрији (1944--1945). Вишу школу за организацију рада завршио је 1969. Био је организациони и политички секретар новосадског комитета СКОЈ-а, члан Бироа ПК Народне омладине, председник Градског већа Савеза синдиката (1959--1963), члан среског руководства СКЈ и ССРН и председник Градског одбора ССРН (1965--1969). Изабран је за посланика у Скупштини Србије (1969) и обављао дужност председника Комисије за друштвени надзор. Као одборник у Новом Саду, постао је 1974. председник Скупштине општине и на ову дужност реизабран 1978. Од 1980 (када је у Новом Саду формирана Градска заједница коју је чинило седам општина) до 1982. био је председник Градске скупштине. Биран је за председника Одбора за изградњу зграде Српског народног позоришта, а у његовом мандату подигнути су и Спортско-пословни центар „Војводина" и Мост слободе. Налазио се на челу Организационог комитета СПЕНС-а (светског првенства у стоном тенису), а знатно је допринео изградњи града (пет школа, шест обданишта, Дом здравља, Ново насеље и др.), његовом комуналном уређењу (претварање центра града у пешачку зону), побољшању привредног, просветног, културног и спортског живота. У једном мандату био је председник Сталне конференције градова Југославије. Биран је и за посланика Скупштине АП Војводине и Скупштине СФР Југославије, за члана Председништва и за председника (1983--1984) Савезне конференције ССРН Југославије, као и за члана Покрајинског, Републичког и Централног комитета СКЈ. Пензионисан је 1889. Добитник је Златне плакете СНП и Златне медаље „Јован Ђорђевић" (1981), француске Легије части IV степена (1984), Октобарске (1984) и Фебруарске награде Новог Сада (2016).

ДЕЛО: Моје новосадске и друге године, Н. Сад 2015.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 6, Н. Сад 1996.

Д. Тубић