ДИМИТРИЈЕВИЋ, Стеван М.

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Стеван М., протопрезвитер, универзитетски професор, историчар цркве (Алексинац, 10. I 1866 -- Београд, 24. XI 1953). У Београду завршио богословију 1887. За ђакона је рукоположен 1890, а потом постављен за писара нишког Духовног суда и вероучитеља нишке гимназије. Произведен је у јереја 1894. Кијевску духовну академију завршио је 1898, након чега је постављен за предавача Београдске богословије. За ректора Богословско-учитељске школе у Призрену изабран је 1899, а 1901. произведен је за протојереја и постављен за почасног члана Духовног суда. У то време у Призрену је основао „Фонд Цркве св. Ђорђа", прву српску банку у Старој Србији. Из Призрена је прешао у Београд за професора Прве београдске гимназије 1903, а 1904. постављен је за директора Српске гимназије и Учитељске школе у Скопљу. Прву школу за монахе Хиландара, у којој је био и први професор, отворио је 1906. Учествовао је у писању Устава Свете Горе. У Првом балканском рату учествовао је као војни свештеник добровољац. После ослобођења његовом заслугом основане су две војне болнице и пододбор Црвеног крста у Призрену. За администратора Рашко-призренске епархије постављен је 1913, а пред I светски рат за професора Прве београдске гимназије. Године 1914. постављен је поново за ректора и професора Призренске богословије. Када су Бугари дошли у Призрен, стављен је новембра 1915. у кућни притвор, па интерниран у Бугарску. Из логора је пуштен новембра 1918, а већ децембра исте године започео је у Призрену обнову богословије. Средином 1920. у Београду је поставио камен темељац Православном богословском факултету, чији је био први декан и професор историје српске православне цркве. Активно је учествовао у раду СКА чији га је Етнографски одбор јуна 1922. изабрао за свог члана. Од јуна 1923. до марта 1924. био је у СССР-у као изасланик српског патријарха Димитрија са задатком да успостави први однос Руске и СПЦ. Почасни доктор Београдског универзитета проглашен је 1936, а Атинског универзитета 1937. За време II светског рата бринуо је о Задужбини Симе Игуманова и збрињавао избеглице. За члана Историјског института САН изабран је 1947, а за члана Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке 1952. Објавио је више самосталних публикација и око 130 текстова из области теологије и историје Српске православне цркве. Сакупљао је Љ. Стојановићу старе српске записе и натписе. Народној библиотеци у Београду поклонио је преко 600 књига и србуља. Даривао је Народни и Етнографски музеј, као и Музеј српске земље у Београду. Двадесет година био је председник Друштва Св. Саве, председник Свештеничког удружења, члан главних одбора Црвеног крста и Друштва за подизање Храма Св. Саве. Три године је уређивао Весник српске цркве. Имао је 23 одликовања династија Обреновић и Карађорђевић, СПЦ и др. Б. Гардашевић је начинио Библиографију Д. (Богословље, 1984, 1, 2).

ДЕЛА: Споменица нишке саборне цркве, Ниш 1894; „Одношај пећких патријарха с Русијом у XVII веку", Глас СКА, 1900, 58, 1901, 60; „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека", „Наши манастири, који су имали јачих веза са Русијом", „Преписка и одлажења у Русију неких наших митрополита, епископа и других духовних лица, као и пошиљка у Русију из манастира, који нису били у сталним односима са њоме", Споменик СКА, 1922, 53; Кратак преглед историје Пећке Патријаршије, Бг 1924; Стевана Стратимировића, митрополита карловачкога, план за ослобођење Српскога народа, Бг 1926; Свети Сава у народном веровању и предању, Бг 1926; Грб Српске патријаршије, Бг 1929; „Митрополит Михаило, архиј. београдски и митрополит Србије као православни јерарх, Србин, Словен и неимар Југословенства", ВСЦ, 1933.

ИЗВОРИ: Архив САНУ; Архив Србије; Породична архива проф. др Босиљке Милошевић и проф. Надежде Панић, сестричина Стевана М. Димитријевића.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Друштва Црвеног крста 1876--1936, Бг 1936; Призрен. „Растко" Богословска литерарна дружина, споменица, Ск 1940; З. Пелеш, Прота Стеван Димитријевић, „Анђео Божји за Јужну Србију", Бг 2002.

З. Пелеш