ДУГОУЗЛАЗНИ АКЦЕНАТ

ДУГОУЗЛАЗНИ АКЦЕНАТ, један од четири акцента стандардног акценатског система српског језика који одликује дужина слога и узлазна интонација. Слогови под д. а. дужи су од слогова под кратким акцентима и од ненаглашених слогова. У зависности од дијалекта издваја се више фонетских типова узлазних акцената, међу којима су два најраширенија: 1) једносложни узлазни акценти (шумадијски и источнохерецеговачки дијалекти), за које је карактеристично узлазно кретање тона на наглашеном слогу; 2) двосложни узлазни акценти (војвођански дијалекти), код којих је тон на наглашеном слогу или раван или силазан, а на постакценатском слогу значајно виши. У зависности од типа узлазног акцента, д. а. се од дугосилазног разликује по месту где се јавља врхунац тона на наглашеном слогу (1. тип), или пак по висини тона на постакценатском слогу (2. тип). Тон д. а. може се мењати под утицајем реченичне интонације -- када се, нпр., реч са тим акцентом јави у финалној позицији, тон постаје сличнији тону речи са дугосилазним акцентом; но, како се промена тонских контура под утицајем реченичне интонације јавља код свих акцената, опозиције међу њима остају очуване, иако се постижу различитим фонетским средствима. У четвороакценатским системима дистинктивну функцију може имати квантитет акцента: з:ра (заједничка именица) -- З7ра (властито име), квалитет акцента: в#ци (ном. мн. им. „вук") -- в?ци (2. л. јд. имп. гл. „вући") и комбинација квалитета и квантитета: р-ди (2. л. јд. имп. гл. „радити") -- р(ди (ном. мн. м. р. придева „рад"). Д. а. акценат (као и краткоузлазни) може се јавити на било којем слогу осим на последњем. Новоштокавским акценатским преношењем, које се догодило око XV в., сви акценти који нису били на првом слогу померили су се за један слог ка почетку речи, мењајући квалитет, као у примерима: пKт(к > п3так, четвhт(к > четв_так.

Литература: П. Ивић, И. Лехисте, О српскохрватским акцентима, Ср. Карловци -- Н. Сад 2002; Ј. Јокановић Михајлов, Акценат и интонација говора на радију и телевизији, Бг 2006.

А. Батас