ДУГОВЕЧНОСТ

ДУГОВЕЧНОСТ, максималан број година колико човек и остале врсте могу да живе. Сваки облик живота на земљи (човек, животиње, биљке, ћелије -- као једноћелијски организми или у саставу вишећелијског организма) има животни век, који је различит за разне популације и углавном се не мења. Очекивана дужина живота је број година које могу да се доживе у датим условима (повећава се са бољим условима средине, друштва, животног стандарда и развојем медицине), али извесне јединке живе знатно дуже од чланова своје популације и за њих се каже да су дуговечне (посебни дугоживући чланови једне популације). Д. је временски период током којег организам показује животне функције, а последица је одлагања или успоравања процеса старења. Старост није болест него етапа у нормалном животу јединке.

Д. људи. Очекивана дужина живота за људску врсту је 70--80 година, у САД за мушкарце 74, а за жене 80 година, а у Србији 2017. за мушкарце 71,7 а за жене 76,3 година. Жене, дакле, живе дуже од мушкараца, а претпоставља се да је то због релевантне генетике, бољег имуног система (мушки полни хормон тестостерон je имуносупресиван), лакшег подношења крвављења и далеко мањег упуштања у тешке физичке и опасне послове. Јеврејски патријарх Метузалем, према Библији, рођен је 3317. п.н.е. и живео је 969 година. Међутим, стварно најстарији „суперстогодишњаци" су Францускиња Жан Калман (1875--1997), која је живела 122 године и 164 дана, и Јапанац Џироемон Кимура (1897--2013), 116 година и 54 дана. У Србији је најдуже живела Јелисавета Вељковић, од 1904. до 2016, тј. 112 година и 96 дана. Најстарија жива особа на свету је Јапанка Кане Танака, рођена 2. I 1903. Најдуже живе људи у Јапану, а највише стогодишњака има на острву Окинава.

Еволуционистички гледано, после завршеног периода репродукције организам стари и умире. Међутим, постоје и изненађујући изузеци позне репродукције. У Кини је 2019. 67-годишња жена родила царским резом девојчицу, после ненадане природне трудноће. Узроци д. хомо сапиенса леже у повољној комбинацији генетике, спољашње средине у којој човек живи и изабраног животног стила. Генетика се може мењати генетским инжињерингом, спољашњој средини се можемо адаптирати или је евентуално променити, а животни стил је наш избор. Није откривен ген чија би експресија доводила до старења, а постоји преко 200 варијација гена који су имплицирани. Најважнија је повећана експресија PARP гена (Poly ADP ribose polymerase), који кодира протеине за поправку ДНК. Митохондријална ДНК, која се по правилу наслеђује од мајке, представља свега 1--3% генетског материјала ћелије али има велик утицај на организам. Њу лако оштећују оксидативни слободни радикали који се стварају у митохондријама и то тим пре што није заштићена хистонима као ДНК у једру ћелије. Показало се да је д. у вези са специфичним митохондријалним ДНК полиморфизмом. Само неколико гена је истовремено у вези са исхраном и д., a то су следеће три групе: сиртуини, поред осталог, учествују у контроли поправке ДНК; PGC -- 1, поред осталог, преко митохондрија одржавају нормални метаболизам; и AMP киназе, чији су кључни ефекти у метаболичким процесима. Међутим, извесни догађаји не дозвољавају да се генетски предуслови за д. испоље. То су природне катастрофе: земљотреси, вулканске ерупције, поплаве, пожари, суше, гладовање, ратови, саобраћајне несреће, убиства, самоубиства, избеглиштво, мигрирање становништва и сл. Сметње представљају и поремећаји ембрионалног развоја; болести (нарочито рак); „болести цивилизације": хиперлипидемија, атеротромбоза, артеријска хипертензија, гојазност, шећерна болест, метаболички синдром и последичне кардиоваскуларне болести (у првом реду инфаркт срца и мозга -- шлог).

Спољашња средина у којој човек живи (физичка, социјално-економска, радна, породична и сл.) обухвата: врсту климе; загађеност земљишта, воде и ваздуха; стамбене и материјалне услове живота; врсту посла; брачни статус (људи у браку живе дуже од оних који нису у њему, тј. разведени краће живе). Важан је степен едукације јер он омогућава боље познавање „здравог начина живота", тј. избегавање свих фактора ризика за болести и штетно понашање. У проспективној међународној студији 7 земаља света о ризичним факторима за кардиоваскуларне болести, у српском делу студије, анализирани су: земљорадници из Мале Крсне, радници предузећа „Серво Михаљ" у Зрењанину и универзитетски професори из Београда. Ови последњи су здравствено стајали најгоре на почетку студије, али на њеном крају, испоставило се, најдуже су живели. Зашто? Током проспективне студије најбоље су разумели и послушали савете лекара. Наравно, од највеће важности су успеси превентивне и куративне медицине, нарочито од почетка ХХ в. Драстично је смањена смртност одојчади и породиља, развијена је софистицирана визуализациона дијагностика, пронађени нови успешни лекови и протезе, уведена је трансплантација органа, ткива и ћелија, откривене су матичне ћелије итд.

Пожељан здравствено-социјални животни стил био би следећи: апсолутно не пушити (највише се у Европи пуши у Белорусији, Молдавији и Северној Македонији), не дрогирати се, а у вези са алкохолом препоручује се највећи дневни унос од 1 флаше пива, 3 dl вина или 0,5 dl жестоког пића. У вину, поред 12% алкохола, има и много других супстанци. Највреднија је резвератрол, фито-естроген, који проширује крвне судове, делује против рака а у прилог д. Међутим, можда је ипак боље да лекар препоручује тоталну трезвеност јер се од умерењака регрутују хронични алкохоличари, који су велико зло за себе, породицу и друштво. Препоручује се такође и свакодневна физичка активност од 30 минута а код седентарног посла и више (40% нашег тела чине скелетни мишићи, који су створени за кретање). Тиме се регулише телесна тежина, снижава крвни притисак и „лош холестерол" -- LDL, а повећава се „добар холестерол" -- HDL. Мишићи постају снажнији, зглобови флексибилнији, спречава се остеопороза, а тиме падови и опасан прелом кука у старости. Не треба се преједати, треба избегавати масну храну, много угљених хидрата и пресољавање (не употребљавати много четири беле ствари: маст, шећер, бело брашно и со). Треба контролисати телесну тежину (сходно узрасту и висини), липиде у серуму, шећер (због шећерне болести) и крвни притисак. Такође је веома важно направити баланс између посла и одмора (добар сан), жеља и могућности. Треба имати оптимистички приступ свему, бити интелектуално активан, радознао, дружељубив, одговоран, радовати се својим и туђим успесима, смејати се. Стрес треба избегавати јер је онај који га истовремено доживљава у друштву, на послу, у породици и у сексуалном животу -- озбиљно угрожен. Иначе, треба се држати два златна правила у борби против стреса: прво -- не нервирати се због малих ствари, и друго -- све ствари су мале. Поменуте „болести цивилизације" су добрим делом истовремено и „болести животног стила" појединих људи.

Д. ћелија, животиња, биљака. Ћелије у вишећелијским организмима старе, умиру апоптозом (програмирана ћелијска смрт: непотребна ћелија од организма добија „молекул смрти" и, путем свог уграђеног ензимског каспазног система, врши „самоубиство" сецкајући своју ДНК). Организам се регенерише диференцијацијом младих и матичних ћелија. Сваких 7--10 година мењају се ћелије, а притом различите ћелије различито дуго живе. Најкраће живе неутрофили (два дана), ћелије јетре (10--16 месеци), мишића срца (40 година), јајне ћелије (50 година), у очном сочиву (цео живот), неурони (могу да трају дуже од живота организма ако се трансплантирају другом организму -- 200 година). Матичне ћелије остају веома дуго младе и снажне. Бактеријске споре могу се активирати и после милиона година. Веровало се да су ћелије у култури ткива бесмртне, али је Лионард Хејфлик, амерички анатом из Филаделфије, показао 1961. да се нормална људска фетална ћелијска популација дели у култури ћелија 40--60 пута (Хејфликов број) и онда престаје да се дели, улази у старост и умире. Разлог престанка репликативног капацитета ћелија је критично смањивање њихових теломера. Теломере су „капице на врховима хромозома" које одржавају њихов интегритет. Саграђене су од поновљених секвенци ДНК које не кодирају никакву беланчевину. Њих синтетизује и њихову дужину одржава ензим теломераза, нарочито код ћелија које се активно деле (герминативне, матичне ћелије, Т лимфоцити, ћелије рака). Ћелијама рака се не скраћују теломере јер су задржале теломеразу, која спречава њихова скраћивања и на тај начин пружа им бескрајан потенцијал за деобе и избегавање смрти апоптозом, тј. чини их бесмртним. У свету, у релевантним експериментима, користе се људске хела ћелије које су бесмртне јер имају активну теломеразу. Узете су из рака грлића материце жене Хенријета Лекс, која је умрла 1951. Амерички јастог живи веома дуго јер одржава теломеразу, те му се не скраћују теломере.

Дужина живота животиња зависи од тога да ли су оне мале и нејаке или велике и снажне, домаће или дивље (у слободној природи или у зоолошким вртовима, где су им обезбеђени храна, склониште, ветеринарска брига, а елиминисан утицај компетиције предатора и паразита који скраћују животни век таквих животиња у природи). Мале животиње по правилу кратко живе и ретко доживљавају пун животни век за своју врсту због предатора, паразита и унутарспецијске компетиције, као и осцилација метеоролошких појава (суше, поплаве, дуготрајне ниске или високе температуре) и недостатка хране у станишту. Веће животиње у принципу дуже живе, имају мање природних предатора, троше мање енергије и спорији су им откуцаји срца (број откуцаја срца у току живота наводно је програмиран за сваку врсту). Кућни миш живи једну годину али се веома брзо размножава. Лав живи 35 година, носорози у дивљини 37--43, а у заробљеништву до 50. Међутим, 2019. у прихватилишту у Танзанији угинула је женка -- најстарији црни носорог на свету у 57. години, а никада није имала потомство. Шимпанза живи 50, а корњача са острва Галапагос 190 година. Најдуже од свих кичмењака живе гренландске ајкуле -- 512 година (сексуалну зрелост стичу тек после 150 година живота), које живе на великим дубинама и у скоро истоветним животних условима. Пљоснати црви (Platyhelminthes) скоро су бесмртни јер имају велики капацитет регенерације, непрекидни раст и ћелијску деобу типа бинарне фисије. Већина инсеката живи мање од једне године: кућна мушица четири недеље, али женка успе да положи хиљаду јаја. Најкраће живе водени цвет (Ephemeroptera) и воћна мушица, 1--7 дана, али се за то време репродукују.

Најдуже од свих биљака (и од свих облика живота на земљи) живи један клон америчких топола (Populus tremuloides) у америчкој држави Јута -- око 80.000 година. Најстаријe појединачно дрво припада врсти бора (Pinus longaeva) у Невади, а процењене је старости 4.900 година. Џиновска секвоја (Sequoiadendron giganteum), „Председник", у Националном парку Секвоја у Калифорнији, има 3.200 година. Џиновска секвоја „Генерал Шерман" живи свој трећи миленијум. Стара маслина (Olea europaea), која се налази недалеко од Старог Бара у насељу Мировица, под заштитом је државе од 1957. као споменик природе, стара је 2.240 година и још увек даје плодове.

Напори науке иду у правцу да се избегне или успори старост, продужи живот и чак оствари у будућности враћање у младост. Жели се продужење живота али не „вегетативно" преживљавање него квалитетан живот, психофизички здрав и интересантан као у младости и зрелом добу. Свим живим организмима потребна је храна јер из ње добијају енергију за одржавање својих структура и функција. Међутим, прекомерна исхрана смањује очекивану дужину живота. Обрнуто, ако храну смањимо за 40% калоријском рестрикцијом (али уз узимање свих есенцијалних нутријената), продужава се живот животиња за 30--40% (али им се добијање потомства одлаже). Ово се донекле позитивно екстраполира и на човека. С. А. Воронов је у Француској 1920--1930. пресађивао мајмунске тестисе богатим старијим мушкарцима. П. Ниханс 1931--1949. убризгавао је свеже ћелије феталних органа овце. Давани су хормони (хормон раста, тестостерон) чије се лучење у старости смањује, убризгаване су матичне ћелије, од младих људи узимана је крв за трансфузију и органи за трансплантацију (амерички милијардер Дејвид Рокфелер умро је са седмим трансплантираним срцем) -- али све без већег и трајнијег успеха. Једино су успешном козметичком хирургијом (лифтинг коже лица, хируршко дотеривање носа, ува, дојке, липосукција и сл.) неки људи у старости били задовољнији својим изгледом. Будућу идеалну д. наука ће можда остварити враћањем у младост (рејувенација) реверзијом процеса старења.

Молекуларна биологија и генетски инжењеринг треба прво да уклоне штете у организму које је учинио процес старења и да, затим, казаљке развоја окрену унатраг ка младости. У том циљу планира се следеће: код губитка ћелија уносити факторе раста ћелија и матичне ћелије; ослабљене мишиће треба вежбати; остареле ћелије уклонити имуним системом и „суицидним генима"; штетне баластне комплексе настале везивањем протеина за масти и угљене хидрате треба лековима и ензимима раздвојити и елиминисати; исталожене материје у ћелијама и међућелијским просторима (израубоване беланчевине, амилоид, пигмент трошења липофусцин и сл.) треба уклонити фагоцитозом од стране имуних ћелија и ензимима их деградирати и избацити; копије митохондријалних гена унети у једро ћелије где би били заштићени хистонима; најгоре од свих мутација (изузев директно смртних) јесу мутације ћелијских гена протоонкогена и тумор супресор гена, који мутирани постају гени рака који доводе до неконтролисане, агресивне пролиферације ћелија са метастазирањем. Зато треба блокирати њихове деобе неутралисањем гена за теломеразу, како би им се скраћивале теломере и тиме престале да се деле. Генетички инжењери су 1995. успели да за шест пута продуже век црва Caenorhabditis elegans. Биомедицински инжињеринг (уз помоћ нанотехнологије) можда би могао у будућности одложити или успорити старење, продужити живот и чак вратити организам у младост.

ЛИТЕРАТУРА: J. B. Dorman и др., „The Age -- 1 and daf -- 2 Genes Function in a Common Pathway to Control the Lifespan of Caenorhabditis Elegans", Genetics, 1995, 141, 4; V. Kanjuh и др., „Conceptions About Etiopathogenesis of Cancer and Immortality of Cancer Cell at the Transition to the Next Millenium", у: S. I. Nedeljković, V. I. Kanjuh, M. R. Vukotić, Cardiology, 2, Bg 2000; B. Alberts и др., Molecular Biology of the Cell, New York 2002; E. Zádor, Molecular Developmental Biology, Budapest 2014; В. Кањух, С. Кањух, М. Пушац и др., „Историјат и значај геронтологије и геријатрије у свету и Србији", Medici.com, 2018, XIV, 89.

В. Кањух; С. Кањух