ДЕРБЕНЏИЈЕ

ДЕРБЕНЏИЈЕ, једна од изузетно важних служби у османском систему власти у српским земљама, али и шире, у Румелији. Реч derbend је персијског порекла и значи клисура, кланац, теснац. Д., који су били задужени да се старају о сигурности путева, регрутовани су из редова домаћег, хришћанског становништва, док су д. муслимани били ретки све до друге половине XVI. в. У сачуваним законским прописима дужности д. јасно су и прецизно објашњене. У канунима за Босански, Херцеговачки и Зворнички санџак се наводи: „А у кланцима и на опасним местима, д. које су именоване за чувања кланца нека обезбеђују имовину и личности пролазних путника. Ако настане штета, оне одговарају својим главама и имањем". Детаљна правила дербенџијске службе садржана су у канун-нами Видинског санџака из 1586: „Онај дервен који има тридесет кућа удара у бубањ на једном месту, онај који има шездесет кућа удара у бубањ на два места, а онај који има деведесет кућа удара у бубањ на три места; пошто су се становници дервена обавезали да обављају дервенску службу, да безбедно проводе путнике и пролазнике кроз страшна и опасна места и да не дозволе штету ни путницима и пролазницима, ни њиховом иметку, уписани су у нови дефтер као опроштени". Поред основног задатка д. да обезбеђују сигуран пролаз на опасним деловима пута, они су такође имали обавезу да проширују и чисте тешка и каменита места и поправљају неке увале кроз које се тешко пролази, затим да секу дрвеће поред пута, да одржавају и стражаре поред мостова и скела, као и да гаје једног, два или три поштанска коња. Били су наоружани лаким оружјем: дугим штитовима, копљима, буздованима, стрелама, сабљама и пушкама, а своју службу су вршили даноноћно.

Значај дербенџијске службе био је и у томе што су се на тај начин становници везивали за насеља у близини путева, која су увек била изложена већим опасностима од упада непријатеља, па је самим тим и њихова раја чешће тражила заклон у селима удаљеним од главних путних праваца. Број дербенџијских насеља је, примера ради, у Смедеревском санџаку растао из деценије у деценију: 1476. била су уписана свега три (Луковица, Миросава, Моштаница), а 1528. преко шездесет села. Пораст броја дербенџијских села, нарочито у другој половини XVI. в., уочљив је и на траси Цариградског друма од Београда до Софије, на којој је 70-их година XV в. било свега три дербенџијска села, а век касније близу педесет. Извесно је да се пораст броја дербенџијских села мора повезати са повећавањем степена опасности на путу и ширења појаве хајдучије, али исто тако је вероватно да су дербенџијски статус добијала и нека села где за то није било преке потребе, да би се спречило исељавање становништва.

Дербенџијска служба је била наследна и није се могла напуштати. У законским прописима за Смедеревски санџак из друге половине XV в. и прве половине XVI в. читамо: „дервенски неверници који не чувају дервене, већ живе у другом селу исти су као остала раја", те „ако дервенски неверници не чувају своје дервене и ако се настане на другом тимару, они дају ресум због напуштања рала". У попису Смедеревског санџака из 1476. сачувана је белешка која објашњавa дербенџијски статус, а која прецизира да по дербенџијском обичају сваки појединац даје тимарнику по десет акчи испенџе, а сваки ожењени домаћин лукно житарица (обично пола лукна пшенице и пола лукна јечма). Из пописа дажбина може се закључити да су, поред побројаних, били обавезни да плаћају и ресум на ширу и бачве, као и бадухаву.

Иако су пореске обавезе које су плаћале д. биле знатно умањене у односу на намете које је плаћала обична раја, њихов положај није био нимало лагодан с обзиром на тешкоће у служби са којима су се сретали и са одговорношћу коју су на себе преузимали. У већ цитираној одредби канун-наме за видински санџак из времена Мурата III недвосмислено је речено да за сигурност путника одговарају „својим главама и имањем", из чега је више него очигледно да се они не могу сматрати посебно привилегованом групом. Ипак, чини се уверљивим објашњење да су, и поред свих тешкоћа, намети које су они били дужни да плаћају били далеко сношљивији од оних које је морала да плаћа обична раја. Стога су читава насеља прихватала одговорност дербенџијске службе, и грчевито су се борили да тај статус задрже.

ИЗВОРИ: „Канунни и кануннаме за босански, херцеговачки, зворнички, клишки, црногорски и скадарски санџак, Серија I", Законски споменици, 1957, I, 56; Д. Бојанић, Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за Смедеревску, Крушевачку и Видинску област, Бг 1974.

ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, „Цариградски друм од Београда до Софије (1459--1683)", ЗМСИ, 1970, 7; Турско војно уређење у Србији 1459--1683, Бг 1974; Е. Миљковић Бојанић, Смедеревски санџак 1476--1560. Земља. Насеља. Становништво, Бг 2004.

Е. Миљковић