ДАЖБИНЕ

ДАЖБИНЕ, различите врсте обавеза које су становници српских земаља имали у односу на носиоце власти у српском средњовековном друштву. Српско средњовековно друштво било је подељено на многобројне категорије становништва с различитим правима и обавезама. Обавезе су могле бити радне и натуралне или новчане, а могле су се вршити или давати у корист владара, феудалног господара или цркве. У средњовековним изворима тзв. работе мале и велике, представљале су све радне обавезе које су теретиле целокупно становништво средњовековне Србије, укључујући и војну службу. Систем обавеза, работа и поданака, био је тесно везан за власништво над земљом. Земљу је поседовао добрим делом непосредно владар, а право над њом је по различитим основама полагала и његова властела, као и цркве и манастири. На властелинским баштинама (доцније и пронијама) као и на црквеним властелинствима, владар се могао одрећи извесног дела својих права, но никада у потпуности. Властелини и властеоске баштине су били ослобођени од свих работа и данака, изузев војне службе и давања соћа. Властела је, према томе, морала да работа у војнички закон. Сва властела је била обавезна да војује војску и да су им у томе помагали сви зависни људи.

У корист владара вршено је и градозиданије, градобљуденије, понос, провод, оброк и позоб. Градозиданије је спадало у обавезу како становника градова, тако и становништва које је живело у селима. Становништво градова било је дужно да учествује још и у одбрани града заједно са војном посадом. Ова обавеза називана је градобљуденије. Под поносом се подразумевала обавеза преношења владаревог пртљага, а падала је на становништво целе жупе. Оно је било у обавези и да обезбеди несметано и безбедно кретање владара и његове пратње, а та се обавеза називала провод или превод. Приликом краћег или дужег боравка владара и његове пратње у неком месту требало је обезбедити и већу количину хране за људе и њихове коње, што је спадало у обавезе познате као оброк и позоб.

Једна од најважнијих обавеза према владару било је соће (доходак царски) -- натурална или новчана д., коју је био обавезан да даје сваки човек, а која је износила кабао жита или перпер у динарима. Велика новчана средства су се сливала у владарску благајну и од закупа царина, урбура на произведене метале и ковница новца, као и од различитих доходака (могориш, акростик, српски доходак, стонски доходак и кумерак солски).

Многобројне и разноврсне обавезе теретиле су, по правилу, зависно становништво које се бавило земљорадњом, сточарством и занатима -- меропхе, сокалнике, отроке, занатлије, влахе, а у крајевима освојеним од Византије, парике и елефтере. Работе су распоређиване на жупе, градове, села, катуне, куће или мушке главе, а вршене су у корист владара и феудалних господара.

Обавезе према феудалним господарима биле су многобројније и разноврсније. У крајевима северно и западно од Скопља преовлађивале су радне обавезе, док су у пределима јужно од Скопља до Охрида и Струмице преовлађивале д. у натури, односно натурална рента, која је подразумевала десетке и наметке од својих производа, као што су жито, вино, овце, кошнице и сл. За разлику од ова два случаја, у областима које је цар Душан освојио од Византије, примењивао се византијски фискални систем, по којем су све д. обрачунаване у новцу. Ниједан од поменута три система не појављује се у чистом облику, него се они међусобно преплићу и допуњавају, с тим што један од њих преовлађује.

У матичним српским земљама северно и западно од Скопља зависни земљорадници по правилу су били обавезни да својим господарима обраде одређену деоницу земљишта, да је узору, посеју житарице, да их покосе и оврше. Поред тога, припремали су потребне количине сена, обрађивали виноград, помагали у лову и риболову, давали су одређене количине хмеља и житарица за справљање пива, довозили дрва и луч и сл. Основне обавезе зависног становништва могле су бити дефинисане површином коју су били дужни да обраде или бројем дана који су морали да раде на властеоском поседу. Тако су они на манастирским имањима били дужни да узору земљиште површине од најмање 7,5 мати, а обично 9 мати (1 мат = 939,18 м²). На тој деоници морао је да засеје житарице, да обави жетву, вршидбу и да сав урод преда властелину. Меропси су уз наведене обавезе били дужни и да три дана учествују у жетви и да приближно исто толико дана учествују у чишћењу овршених житарица. С друге стране, према 68. Чл. Душановог законика, меропси су били дужни да работају пронијару два дана у недељи, да му годишње дају перперу цареву и заманицом да му косе сено један дан. За свој труд заманицом меропси нису добијали никакву надокнаду, па ни храну. По свој прилици су заманицом обављани и други послови, о којима не постоје непосредна сведочанства. На поседима манастира Грачанице сви зависни људи, поред обавезе орања заманицом и бедбом, били су дужни још и да заманицом лове три дана зечеве. Сокалници, сеоске занатлије и придворци били су дужни да обраде деоницу која је за три мата мања од меропшке. Уместо девет, обрађивали су шест мати и нису били у обавези да учествују у допунској обавези жетве нити у житотребљенију. Наведене категорије имале су и посебне обавезе. Сокалници су, поред обрађивања земљишта, имали обавезу да учествују у грађевинским радовима и транспортној служби. Отроци су имали сличне обавезе као и меропси, док су ратаји били задужени да ору манастирске оранице манастирским запрегама и справама за орање. Све наведене категорије морале су да учествују у припремању сена све док се не подмире манастирске потребе или да на овом послу одраде по три дана у години, као и да у потпуности обраде по један мат винограда.

Све наведене категорије зависних људи давале су и разноврсне д. у натури. Приликом справљања пива, давали су одређене количине житарица и хмеља, а прилагали су и свој део хране у разне оброке и позобе. Годишње су давали по два јагњећа крзна и сваку десету кошницу ако су држали пчеле. Такође су давали луч за осветљење као и дрва за огрев.

У систему обавеза зависних људи видно место заузима десетак -- обавеза уобичајена у крајевима који су освојени од Византије за време краља Милутина или нешто касније. У питању је натурална д., која је износила приближно једну десетину од плодова и свих врста домаћих животиња. Десетак је по правилу припадао господарима земље -- властели и властеличићима, црквама и манастирима на којима су живели и радили зависни људи. У случајевима када се узимао од свих врста житарица, од вина, пчела и од домаћих животиња, он је представљао основну и најважнију обавезу зависних људи.

Посебну категорију зависног становништва чинили су власи, који су напасали стада својих господара, вршили транспортну и војну службу. Власи су своје обавезе извршавали, обављајући предвиђене работе и дајући утврђене д. Основне обавезе могли су подмирити д., чији је укупан износ познат као велики десетак. Они власи који су давали велики десетак називани су поклоницима. Од њих се узимао десети део стоке коју су поседовали, обично овце, али и део готових израђевина од вуне, обично један покров. Поклоници су сваког пролећа давали и по два брава јалова. Власи који су давали мали десетак били су задужени за низ послова, зависно од тога да ли су припадали категорији влаха који се именују војницима или власима који припадају категорији ћелатора. Поред малог десетка свако влашко домаћинство је давало годишње два јагњећа крзна. И једни и други су били дужни да преносе сир са планина до центра манастирског газдинства, затим по један товар жита, вина и других потреба, као и неопходне ствари када игуман иде на пут. Посебно су били дужни да преносе со из Приморја до манастира. Ретко се помињу са работама које су везане за орање, жетву или обраду винограда, а чешће за обраду сена. Чување и напасање пастуха било је привилегија војника, док су ћелаторима обично повераване овце, али и друге врсте домаћих животиња. Запослени преко целе године, добијали су од властелинства месечину -- обично храну, одећу и обућу. Добијали су и симболичан део од стоке коју су чували, тзв. белег, па су од 100 оваца узимали једну овцу с јагњетом, а кад су чували кобиле, двојица пастира имала су право да узму једно ждребе.

Основна натурална или новчана д. давана у корист цркве био је бир духовни, који је износио једну мерицу жита (лукно) или два динара, 30 повесама лана и две јагњеће кожице. У црквене д. спадала је и врховина (каноник, ексархат, ексарштина, зарштина, поповина правилно), коју су попови давали епископу у чијој су надлежности били. Та д. је у Византији износила од села са 30 кућа, где је поп служио, једну златну перперу, два сребрењака, једног овна, 6 кабала јечма, 6 мера вина, 6 кабала брашна и 30 кокошака. Поред врховине, коју су предавали свом епископу, попови који су водили порекло из меропшких и сокалничких породица, уколико су живели на манастирском властелинству, били су дужни и да обраде по један мат винограда, као и да учествују у припремању пива.

Литература: И. Божић, Доходак царски (поводом 198. члана Душановог законика раковачког преписа), Бг 1956; М. Благојевић, „Планине и пашњаци у средњовековној Србији", ИГ, 1966, 2--3; „Оброк и приселица", ИЧ, 1971, 18; Р. Михаљчић, „Војнички закон", ЗФФБ, 1974, XII, 1; М. Благојевић, „Закон светога Симеона и светога Саве", у*: Сава Немањић -- свети Сава, историја и предање*, Бг 1979; „Крајишта средњовековне Србије", у: Војне крајине у југословенским земљама у новом веку до Карловачког мира 1699, Бг 1989; Соће -- основни порез средњовековне Србије, Бг 2001; „О аграрним односима у Полимљу крајем XII и почетком XIII века", у: Краљ Владислав и Србија XIII века, Бг 2003; Земљорадња у средњовековној Србији, Бг 2004; Земљораднички закон: средњовековни рукопис, Бг 2007; С. Мишић, „Законске одредбе о власима у повељама Немањића", Браничевски гласник, 2010, 7; М. Копривица, Попови и протопопови српске цркве у средњем веку, Ниш 2012.

В. Петровић