ДЕРВИШ

ДЕРВИШ (перс. сиромах, монах-просјак), исламски мистик, припадник монашког рода. Поред назива д. у исламском свету је распрострањен и термин „суфија" којим су најпре названи побожни људи у другој половини VIII в. у ирачком граду Куфи. Већ у првим вековима од појаве ислама д. су почели да се организују у мистичка братства или дервишке редове на чијем челу су се налазиле вође или шејхови. Одликовали су их побожност, потпуна предаја Богу, одрицање од овоземаљског живота, а обитавали су у текијама, тј. исламским манастирима. Дервишки редови су се међусобно разликовали више по спољним обележјима (одећа, ритуали) него по религиозним тежњама. Заједничко им је ритуално помињање божјих имена, тзв. зикр, које се комбинује са плесом или неким другим видом ритуалне праксе којим се доспева у стање екстазе. У дервишким редовима је било много песника и исламских мислилаца. У основи мистичког погледа на свет је тзв. „јединство егзистенције", тј. убеђење да је све што се емпиријски може спознати само одраз Бога. У потпуном предавању и поништавању себе кроз контемплацију д. доживљава Бога у сопственом срцу. У Османској империји поједине дервишке старешине су имале статус светаца чији су гробови били места ходочашћа. Дервишки редови су били сунитске или шиитске оријентације, а често су представљали неку врсту опозиције званичној исламској религији. Поједини, попут бекташијског, заступали су учење које је мирило сунитски и шиитски ислам и неке елементе хришћанства. Најпознатији су мевлевијски, бекташијски, руфаијски, накшибендијски и други редови. Дервишке текије су неретко биле својеврсне школе поезије, музике и калиграфије.

М. Маринковић

Као муслимански аскета и припадник суфизма, исламског мистичког учења, д. је посвећен приближавању Богу, те прочишћењу и преображају човекове душе. За разлику од теоријског филозофског аспекта суфизма, дервишки редови, братства или тарикати, представљају институционални облик његове мистичке духовности. У Србији, као и у Босни и Херцеговини, суфи, који се изговара суфија, учени је назив за д. Иако су се појединци строго придржавали завета на сиромаштво и чедност, на проповедање свог учења, молитву, честит живот и целибат, у дервишким редовима је мало посвећених аскета, а највише лаика који живе са својим породицама, баве се својим занимањима и окупљају се у текијама, верским објектима, због учешћа у обреду само у одређене дане. Не повлачећи се из света, они траже истину и преображај душе учествовањем у уобичајеном животу и практиковањем карактеристичних молитвених обреда. Док је сема заснована на слушању музике и плесу, колективном кружењу и окретању око себе, у циљу упућивања ка Богу и остваривања доживљаја суштинског јединства са њим, зикр је присећање на Бога које се постиже понављањем његових имена, атрибута, наредби и забрана кроз форме потврђивања Божје уникатности и његовог слављења, захваљивања и величања. Контролисаним трансом који се остварује кроз јединство даха, звука и покрета постиже се утисак одвајања душе од тела и довођења учесника обреда у стање у којем иглама бескрвно и безболно пробадају своје образе и грло.

Д. долазе у Србију и Босну и Херце-говину са турским освајањем ових простора у XV в. У време османлијске власти у Србији је било више дервишких братстава, редова као што су бајрамије, бекташије, левије, меламије и др., чији називи проистичу из имена њихових оснивача. Будући да деловање д. није наилазило на одобравање званичних исламских организација, у СФРЈ је 1952. донета одлука о затварању текија и укидању дервишких редова. Тој забрани је највише допринела модернистички опредељена Исламска заједница која је имала подршку тадашњих комунистичких власти, али су тарикати одржани у оквиру домаћих, приватних верских окупљања. У том периоду је њихова активност настављена и на Косову и Метохији, јер се и до тада одвијала у приватним кућама шејхова које су имале функцију текија. Иако је поменута одлука поништена тек 1989, 70-их година XX в. долази до обнављања суфизма у Југославији. Иако без подршке Врховног сабора Исламске заједнице у Сарајеву, у Призрену се оснива 1974. Савез исламских дервишких редова Алије у СФРЈ, чији је назив 1978. промењен у Заједницу исламских дервишких редова Алије која је, претендујући да окупи припаднике свих признатих дервишких редова и њихових огранака у тадашњој држави, издавала Билтен и часопис Дервиш. Као реакција на ову иницијативу, у Сарајеву је 1979. основан Тарикатски центар који је са допуштењем Исламске заједнице окупљао тамошње умерене д. и симпатизере текијског начина живота. Тарикати и њихови следбеници активно су учествовали у рату у Босни и Херцеговини почетком 90-их година XX в., а после рата рад дервишких редова оживљава како на овом тако и на подручју Косова и Метохије.

Б. Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Танасковић, И. Шоп (прир.), Суфизам, Бг 1981; M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü, I, İstanbul 1983; Џ. Ћехајић, Дервишки редови у југословенским земљама, Сар. 1986; Енциклопедија живих религија, Бг 1990; M. Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, III, Бг 1991; Ж. Руже, Музика и транс, Н. Сад 1994; Р. Божовић, В. Симић, Појмовник ислама, Бг 2003; E. Исханоглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, I, Сар. 2004; M. Вукомановић, „Суфизам -- унутрашња димензија ислама", у: Филозофија и друштво, Бг 2008; Homo viator, религија и ново доба, Бг 2008; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham--Toronto--Plymouth 2010; М. Маринковић, Стара српска књижевност, Бг 2012.